Манастир Дубница се налази у селу Божетици на обронцима Златара, само неколико километара од сјеничког /увачког/ језера. Манастир Дубница је такође смештен и у долини Увца, близу станишта белоглавих супова, чудесних, великих птица – чистача природе која се овде гнезде, лете и чувају поднебље. Они надлећу Сјеничко /Увачко/ језеро, околна брда, али и манастирски посед у Божетицима. Дубница је манастир лепе архитектуре и загонетне историје, духовно средиште и стециште народа Старог Влаха.
Народни историчар и приповедач је објашњавао постојање усамљеног, тајанственог манастира Дубница, са бриљантно клесаним порталима, розетама, прозорима и олтарским нишама, који су морали имати дуго трајање и краљевско порекло.
Најновији траг упућује на прве деценије 15. века, прецизније на епоху обласних господара, када је манастир Дубница подигнут на темељима неке старије грађевине. То је време када су у Србији и Босни великаши и жупани обнављали утврђене градове. Међутим, од остатака цркве манастира Дубница и конака из тог периода данас се мало шта може распознати.
На једином и већ испраном остатку фреске, на довратнику портала наоса, три од четири словна броја шкрто сведоче да је Манастир Дубница грађен и живописан 1422. године. После више од два века, манастир Дубница је доживео свој највећи успон. Било је то у времену када се на трону рашких митрополита и касније пећког патријарха, налазио Гаврило Рајић Рашковић, један од најзнаменитијих представника познате лозе, кнежева Рашковића. Можда најлепше предање које се сачувало у народу овога краја, које и данас живо, даје за право онима који тајанствену Дубницу доводе у везу са прастарим задужбинама Немањића.
Прочитајте и:
ЗАМЕНИО МАНТИЈУ ЗА КУБУРУ И САБЉУ: Да ли сте чули за великог српског јунака Петра Јагодића “Куриџу“?
Тај су манастир, кажу, касније обнављали Рашковићи, јер су и они од лозе Немањића. Арсеније Царнојевић је, тумаче приповедачи и хроницари, последњу зиму пред Велику Сеобу провео у Дубници, безбедан и сигуран до пролећа 1690. године, када је са народом и свештенством прешао Саву и Дунав. Са њима се селио и велики број житеља Старог Влаха и Полимља, на челу са кнежевима Рашковићима. Турци су зато манастир Дубницу спалили до темеља. Манастир Дубница је у тами векова био неугасиво кандило између Јавора и Увца, тапија немањићке земље. Народ се у турском ропству окупљао у потаји око манастира Дубнице, кришом крштавао и венчавао. Гореле су свеће за живе и мртве, призиван Бог да врати живе са ратишта, да изагна освајача, да подари новорођенче, да опрости грехе.
После истраживачких и конзерваторских радова које су обавили стручњаци Завода за заштиту споменика културе из Kраљева, на остацима манастирских рушевина, чувени каменорезац Милијан Ђоковић из Сирогојна, са групом својих мајстора, озидао је од камена и сиге манастирску цркву Свете Тројице. У порти је од дрвета подигнут звоник, озидана чесма, капија, црква је покривена бакарним лимом и изграђен дрвени конак за монахе. Цркву Свете Тројице манастира Дубнице краси иконостас, рад дрворезбара Мирослава Трбусића из Kрагујевца и иконе, рад иконописца Ивана Kовалчека из Новог Сада, које је манастиру својим прилозима даровао народ овог краја. Манастир Дубница сада живи неки нови живот на старовлаској висоравни. Осим белоглавих супова, који је са крицима надлећу и чувају, долазе и туристи, као и путници намерници и са радошћу упознају ову тајанствену духовну светињу.
Преузето са: Опанак
