На месту где је у 12. веку крштен први верник Српске православне цркве данас живи један монах, отац Григорије. И то није неко тајанствено место, скривено међу обронцима високих планина, далеко од главних друмова. Баш напротив, то је брдо изнад вароши Куршумлија, поносно престоно место нове српске државе и цркве – Манастир светог Николе.
Прочитајте и:
Да ли знате ли ко вам је био деда? Ево зашто је то важно!
Цркву, симбол Куршумлије, подигао је средином 12. века Стефан Немања. Она је данас већим делом обновљена, али је крај ње на истом узвишењу видљивом из целог града, подигнут још један „светионик“ времена које је остало за нама: велики обелиск са петокраком на врху. Случајност – сигурно не. Сада, некако, ова два симбола коегзистирају у својој супротности.
И баш зато што је била на истакнутом месту, црква Манастира светог Николе је у историји имала тешку судбину, баш као и Манастир свете Богородице, сазидан око 800 метара даље, а готово истовремено – разрушене су до темеља и брзо постале заборављене, док су владари тражили неке нове престонице, резиденције и летњиковце, места где су се крунисали нови почеци српске државе.
Скрајнута је тако и сама Куршумлија, која је у време духовног процвата имала много нежније име: Беле Цркве. А када су дошли Турци, претопили су оловне кровове цркве Манастира светог Николе, као и Свете Богородице, који су се белили изнад ушћа Бањске у Топлицу. Тако је место добило данашње име – Куршумлија.
Постоји иницијатива да се старо име врати, али Куршумљани су махом против.
„Ништа не значи материјална, без духовне обнове“
Поједини истраживачи цркву Светог Николе сматрају прототипом рашке градитељске школе, а верује се да је баш ту свети Сава крстио првог верника у новој, аутокефалној Српској православној цркви, чијих смо осам векова недавно прославили.
Дуго је Куршумлија чекала да се то здање обнови, и она још није завршена. Данашњи изглед црква је добила, или вратила, 1976. године.
– Са комплетном реконструкцијом манастирске цркве се кренуло тек средином седамдесетих година. Реконструкција је завршена 1976. године, заслугама тадашњег Завода за заштиту споменика културе Републике Србије, у оквиру тадашње Југославије, још говоримо о Титовом времену, што је својеврсна интересантна ситуација. Али ето, кад Бог хоће, онда је и свако чудо могуће. Усред тог комунизма и друга Тита, ми добисмо назад ову светињу, бар до ове мере у којој данас видимо – прича отац Григорије
Али, како је могуће да ће вас данас у цркви по чијем су узору саграђени бројни велелепни средњовековни манастири, која је толико битна за историју државе и саме цркве, сачекати један једини монах?
Прочитајте и:
ЗАШТО ОВО НЕ ЗНАМО: Ево до којих су се све крајаве досељавали Срби након пада Деспотовине
– Нажалост, нас калуђера и калуђерица у српској цркви нема нешто много, тренутно само ја живим овде од монашког живља. Имамо једну малу кућу која је изграђена крајем деведесетих година, која, нажалост, и да нас има више не може да прими већи број калуђера, али Завод за заштиту споменика планира изградњу конака. Ми не падамо из неког спољног света, из неког свемира, с Марса и других планета, него долазимо из наше Србије, овакве каква јесте, овакви какви јесмо – прича отац Григорије
Све до 2013. године ово била само парохијска црква, а да је тек тада поново оживљен манастир, што је и био у историји све до разарања.
Прочитајте и:
Био је у Равногорском покрету: ОН је човек који створио ЈУГОСЛОВЕНСКУ КОШАРКУ
– То је својеврсни апел нађем живљу да не вреди много физичке обнове, јер да су вределе и да је све богатство и слава православна вредела сама по себи, споља, материјално и по дефницији, не би Византија пропала. Онолика, најснажнија хришћанска феудална држава у своје време, која је имала континуитет од 1.000 година, други Рим наставак Римског царства… Али, због духовног пада Бог је пустио и физички, то иде једно с другим. Дакле, не важи оно римско „у здравом телу здрав дух“. Не, не, не, грешка, обрнуто, у здравом духу даће Бог и здраво тело – закључује монах.
Иначе, црква Манастира светог Николе грађена је у три фазе. Најстарија, Немањина, је једнобродна црква са троделним олтарским простором, куполом на средини и једним мањим одељењем на јужној страни, које је било предвиђено као гробно место ктитора, а које је и даље празно.
– Свети Симеон мироточиви требало је да једног дана почива овде, тако је он то замислио. У то име имамо капелу, која је управо била намењена да буде његово гробно место, почивалиште, у поду капеле се и дан данас налази један празан гроб – открива отац Григорије.
Карактеристичан је и начин градње – сваки други ред опеке увучен је унутра.
Са западне стране цркве, за време владавине Стефана првовенчаног у 13. веку, дограђена је спољна припрата са две високе куле. У наредном столећу, у време владавине краља Милутина, на северној страни саграђена је капела.
По добијању аутокефалности, у овом манастиру Свети Сава је сместио седиште епископије.
Манастир је страдао у аустругарско-турским ратовима (1668-1690).
– Српско живље је стало на страну аустиријске царевине, нажалост, аустрија је тај рат изгубила и морала је да се повуче, тако да су се Турци бесни вратили назад жељни освете и на страшан начин похарали све ове просторе, побивши мноштво нашег становништва, уништивши многе светиње, укључујући и ову. Од тада, па наредних нажалост пар стотина година, манастир је остао у рушевинама, запустео, такорећи заборављен, са неким делимичним покушајима ренконструкције крајем 19. и почетком 20. века – прича монах Григорије.
Старији од Нотр Дама
Овај манастир старији је од Високих Дечана чак 170 година, још деценију више од Пећке патријаршије, а исто толико и од најстарије готичке катефреале – велелепног париског Нотр Дама.
Манастир свете Богородице
Ово је друга Немањина задужбина у Куршумлији, која је подигнута паралелно са Манастиром светог Николе, свега 800 метара даље. Овај манастир Немања је дао на управу својој жени Ани (монашко Анастасија), па се претпоставља да је она у њему неко време била и монахиња.
(Матеја Бељан)
