Некада су домаћини на славу госте позивали лично. Домаћин, или неко од млађих из куће, одлазили би у кућу госта најчешће са собом носећи погачу, лепињу или мањи хлеб на поклон, а у многим крајевима где су Срби данас се задржао обичај одношења јабуке. Позивар се поздрави са будућим гостом и на поклон преда јабуку као знак добродошлице.

Прочитајте и:

Слава јунаку: ОН ЈЕ ЈЕДИНИ ОДГОВОРИО НА ПОЗИВ ДА СТАНЕ ИСПРЕД 10.000 АУСТРОУГАРА!

Први обичај одавно се изгубио. Данас се на славу, из практичних разлога, не зове лично (осим када су у питању људи које свакодневно виђамо). Позива се телефоном, смс порукама… или се, као по другом обичају, и не зове већ се долазак подразумева. Мада, учтивије је свакако позвати сваког госта и изразити жељу да присуствује крсном имену ваше породице. Такође, данас се у позиву наводи и време када се гост очекује (на ручку, или вечери… први или други дан славе). Некада овако нешто није практиковано, а данас су, из практичних разлога, људи приморани на овакву врсту организације, с обзиром на то да многи живе у мањим становима и не могу примити све госте одједном, а и већина гостију и ради (на радни дан, а богами и викендом)

По где-где у Србији сматрало се да се на славу и не зове, већ се подразумевало да сви знани из краја дођу у куће које тога дана обележавају одређеног светитеља. Нарочито је то важило за “сталне госте”, оне који по традицији годинама долазе.

Правило је и да домаћин госта дочека пред кућом или на прагу дома речима: “Добро дошли”, а гост честита славу на овај начин:

“Честит свети (нпр. Мрата) и срећна ти слава домаћине! Нек Бог да здравља и среће, теби и твојој породици!”

Домаћин одговара:

“Хвала и добро нам дошли! И вама нека Бог и свети (нпр. Мрата) помогну да доста година долазите и да славимо у здрављу и весељу!”

Како који гост долази на славу прво се послужује славским житом и отпије гутљај освештаног вина. Најпре се прекрсти, пожели добро здравље кући у коју је дошао, а кад заврши гости по старешинству седају за сто.

Ко испоштује обичај да се на славу не позива, а има неколико слава да обиђе истог дана, онда тај који није позван долази код свечара у време између ручка и вечере, да би честитао славу домаћину, који га прима и служи: житом, пићем, колачима и кафом. У оваквим случајевима гост се задржава око пола сата и одлази. Тако се поступа и кад гост мора да обиђе више свечара, као и због поштовања домаћина.

У Србији се још понегде сачувао и обичај “дворења славе”. Тада домаћин у свечаном оделу и изразито ведро расположен, дочекује госте, послужује их, и цео дан не седа за сто док год гори славска свећа, из поштовања према светитељу који се сматра главним гостом у кући тог дана.

Опанак

ОДГОВОРИ

Унесите свој коментар!
Унесите своје име