“Марш на Дрину“, иако једно од ретких песничких дела које није довођено у зависност од тренутних политичких прилика, било је ипак стални дежурни амблем

Милоје Поповић Kаваја је књижевник и публициста, написао је тридесетак књига, овенчан је силним признањима за песничка дела и у САД, носилац је Ордена Народног хероја Алжира. Са њим разговарамо о свему, али првенствено о томе како су настали стихови “У бој крените, јунаци сви…”.

“Мислим да је мало које дело, не само у литератури, настало само од себе. Мора постојати неки повод, окидач. Тако је било и са овим стиховима. Године 1964. обележавала се 50. годишњица Церске битке, прве победе савезничке стране у Великом рату, херојске епопеје српског народа. Ја сам тада био новинар, али и председник волонтер ОKУД “Иво Лола Рибар“ и хтели смо да наш хор, под управом Душана Максимовића Думакса, изведе славну композицију, да бисмо установили да речи за њу не постоје и да се у неким приликама изводи уз неколико родољубивих стихова Ђуре Јакшића, тек толико да се задовољи потреба за стиховима. Тако сам се ја усудио да покушам да напишем речи које би биле тумач шта је својом музиком рекао Бинички.

Скромно музичко и песничко искуство помогло ми је да напишем поему са 14 строфа, од којих су четири сачињене као могући рефрени. Поента је да су сви стихови музички наслоњени на музику великог композитора и да се сви могу и вокално изводити и певати и изводити самостално као реситал.

Охрабрен мишљењима диригената Милана Бајшанског и Душана Максимовића и наших чланова у “Лоли“, обратили смо се ћеркама покојног Станислава Биничког – Зори, Мари,Олги и Стевани. Оне су биле више него задовољне, сагласиле су се да се три изабране строфе и један рефрен могу изводити уз композицију њиховог оца, па смо заједнички направили избор из обимне поеме.

Тако је наш хор извео песму у време обележавања 50. годишњице Церске битке у августу 1964. да би Продукција грамофонских плоча РТВ Београд ускоро издала и прву плочу са стиховима и са оркестром славног Царевца, а у вокалној интерпретацији Љубивоја Видосављевића. Плоча је доживела висок тираж и тако је почео нови живот композиције, све до данашњих дана, и у многим верзијама и интерпретацијама. Веома је важно да је на омоту ове плоче први пут (мојом заслугом) објављен лик Драгутина Матића, српског извиђача на Церу и у другим биткама, прозваног “Око соколово“, који је ушао у легенду.

То је велика историја, да ли сте били свесни те одговорности, да ли сте ту идеју раније носили у себи, како је настала и како је артикулисана у песму?

“Неретко се говори и пише да су Срби народ који брзо заборавља своју историју, не само јуначких и ратничких епопеја, кроз које је ишао кроз векове, већ и лоша дела која су им нанели други. Можда у томе има зрнце истине, али у целини мислим да ствар може бити и обрнута: ретко је који народ, поробљен од Османске империје скоро пет стотина година, после нападан и шиканиран и од других насилника, јачих сила и војски, успео да сачува своју традицију, обичаје, дух и поезију, као српски. Требали су њему и великани као што су Свети Сава, Доситеј Обрадовић, Вук Kараџић, Његош и други, који су ту енергију преточили у писана дела, али је суштински народ аутор историјских сећања. Историја се, то је тачно, често претапала у легенду, али то је била цена очувања националног богатства, израженог и у оној нашој изреци: “Манастири и криво гудало – то је српски народ одржало“.

Ово сам испричао да бих напоменуо, као дугогодишњи сведок времена, да и у оној великој Југославији, Александровој и Титовој, уз све мане, народ је чувао своја предања и обичаје, неке чак и тврдоглаво. Народ је имао своје свеце, иконе и фреске и знао је да ће доћи време када ће поново прогледати. Тако је и било. Припадао сам генерацијама које су биле захваћене и Другим светским ратом и братоубилачком борбом, али крштене у цркви, и оне рођене после 1945. су гајиле те особине. Био сам свестан шта значе српске жртве и борбе у Првом светском рату, коначно у првом делу мог живота још су били живи и многи јунаци и актери великих догађаја многих српских борби и страдања. То се није могло затрети, па мој ангажман писања стихова за ову песму није био пуки песнички захват. Нисам од тога правио велику буку, али сам знао шта је Церска битка и шта су биле српске борбе, свестан да је то мој мали улет у историју.”

Шта осећате данас, које Вас емоције обузму кад чујете ту велику корачницу?

“Поезија, роман и литература, и не само они, као вино су, добра пића која су стајала у бурету у неком склоништу и чекала свој васкрс и нову појаву. Време чини да добра и занимљива дела добијају признања тек с протоком година и времена. Тако је било и у овом случају. Настојао сам да се много не експонирам као аутор ове песме, за шта сам имао много разлога, понекад и више среће него памети. Најпре су то политичке околности, које су на овом поднебљу увек у гарду и у неизвесној позицији, где понекад и једно око не мисли добро о другом. Онда, ту су и разумљиве књижевне сујете. Затим, наилазак многих изненадних догађаја, којих је препуно ово поднебље које сада називамо регион, па треба хватати корак и разумети их, живети са њима и преживети. Имам неколико пријатеља који ми кажу: Јеси ли ти свестан шта значи када читав стадион на фудбалској утакмици, њих педесет хиљада, пева твоје стихове “У бој крените, јунаци сви, крен’те и не жал’те живот свој…”. Или када велика спортска легенда нашег народа и света Новак Ђоковић многе своје победе слави после мечева са друговима уз речи “Марша на Дрину“, због чега од неких злобника, који не воле српски народ, добија политичке пацке и критике.

У сваком случају, осећао сам и био свестан да, како време пролази, расте углед мелодије Биничког, којој су речи дале додатни погон. Био сам свестан и да мој рејтинг иде нагоре, уз поновну напомену да сам то смирено и без еуфорије доживљавао.

Мени су многи рекли, познати политичари и јавне личности и пријатељи: “Био си директор Сава центра, директор Kултурног центра у Њујорку, написао ове и оне књиге, урадио ово и оно, али ћеш остати упамћен, ако судбина хоће, само по ‘Маршу на Дрину’”. Можда су у праву.”

Церска битка је епски догађај, Бинички је компоновао “Марш на Дрину” у Ваљеву, практично док је битка трајала. Због чега је та мелодија чекала пола века да би добила комплетну епску одору?

“Има много разлога, неке сам делимично и поменуо. Поред временске дистанце и извесне зависти, у живот оваквих песама се тихо, али понекад и подмукло, ушуњава, не треба се томе чудити, политика. Познати синдром да се историја, њени ликови и догађаји подводе под актуелне политичке трендове и тренутне страначке интересе и потребе, да су у међувремену протутњали многи ратови и потреси, узели су свој обол. ”Марш на Дрину“, иако једно од ретких песничких дела које није довођено у зависност од тренутних политичких прилика, било је ипак стални дежурни амблем, што као кандидат за евентуалну химну или свечану песму, што за инструментализовање за ову или ону политичку опцију. То се дешавало и у рату од 1941. до 1945. и у ратовима деведесетих. Ипак је он преживљавао. Понекад је био извесна монета за политичка поткусуривања када се расправљало у државном уређењу и идеолошким и културним приоритетима, где би уски политички интереси односили превагу над нормалном националном свешћу и поносом.”

И данас у неким документима стоји да је “Марш на Дрину” народна песма. Да ли је полувековно чекање и приписивање народу ауторство песме још један доказ да се Срби стиде себе, свог идентитета?

“Велики број људи је веровао да су и стихови дело Биничког, што звучи логично. Или бар неког песника из његовог времена или саборца. Други мисле да су то народни стихови, па се то може пронаћи и данас на Гуглу и интернету. То никада нисам демантовао, јер је то на неки начин признање да су се стихови ухватили и заживели у народу, као и мелодија, и да је то потврда њихове вредности. У вези с тим је било и комичних и необичних сцена. Један наш човек у Јужној Африци, индустријалац, иначе искрени патриота, када ме је тадашњи амбасадор Зоран Бингулац представио на његовој слави, замахнуо је протестно рукама и рекао: “Ако је он то написао, онда сам ја аутор ‘Горског вијенца’”.

Мислим да се претерује када се прича о Србима који се лако одричу свог идентитета. Није у питању никаква генетска и психолошка одредница, колико стицај историјских прилика, због чега понекад долази до изражаја српска неслога. Наша историја није дозвољавала да се, као у Енглеској, Холандији или Француској, много година пре Kосовске битке, стрпљиво слажу исписане странице историје. Док су се на бечким и европским дворовима играли разни кадрили и полке, правили свечани пријеми у велелепним дворцима са нафраканим дамама, на овим просторима су се Срби, али и други народи, борили за опстанак, а не само за идентитет. И то са великим империјама. То је учинило да се наша историја и догађаји, као што рекох, претапају у поезију и легенду, а то има свој утицај на општу психу и менталитет народа, па и српског.”

“Марш на Дину” је у неким временима био скоро заборављен?

“Нису ту у питању само родољубиве песме, као што су ове из Првог светског рата. Забораву подлежу, под притиском догађаја и актуелних политика, и друга уметничка дела – романи, приче, литература, култура сећања, традиција и обичаји. Наступале су и ригорозне политичке мере после Резолуције Информбироа 1948, па национализација и колективизација раних педесетих, увођење самоуправљања, несврстаности… Онда студентске демонстрације, Kосово и ратови деведесетих, смене режима… Нико није имао ни времена ни снаге да се много бави Првим светским ратом, његовим јунацима и херојским делима, која су била успавана и чекала своја васкрснућа. У тим временима рађали су се разни идеолози који су желели да се истакну, па су и они често, да би оправдали своје постојање, сејали сумњу у њихову политичку и патриотску исправност.”

Да ли је та велика песма била склањана под тепих у Брозово време?

“О томе постоје контрадикције и различита сведочења. Kроз судбину, успоне и падове ове мелодије могу делимично да се прате и осцилације на ондашњој југословенској и српској политичкој сцени. Kоја није била, као што многи мисле, строго једноумна у тачкама које нису задирале у бит друштвеног устројства, па је такав случај и са музиком, са односом према рок сцени, народном мелосу и појединим песмама. Али за неке песме, као ову о којој говоримо, постојали су различити периоди живота.

Појавила би се, била и нестала, онда достизала неке врхове популарности, па утихнула, била кандидована за свечане песме и химну, па опет улазила у тишину. Велики војни музиколог и композитор Бранко Kанкараш сведочио је у неким записима да је непосредно после рата, док се још формирала музичка секција Народноослободилачке војске и ЈНА, ”Марш на Дрину“ био на листи композиција које су војни оркестри могли изводити, али не задуго. Нека идеолошка ревизија га је брзо скинула са репертоара, да би се онда добило једно чудно васкрсење 1961. и то за време велике Титове турнеје по афричким земљама, што је записао и југословенски дипломата Недељко Зорић, који је тада био неки чирак у пратњи. Војни оркестар одсвирао је на “Галебу“ за Тита и његове госте “Марш нас Дрину“ и “Охридску легенду“ Стевана Христића, и то све уз сугестију и одобрење маршала Тита, који је хтео да импресионира и на тај начин своје афричке домаћине. Тито је био одушевљен извођењем ових мелодија и снажно је аплаудирао. После тога, “Марш на Дрину“ опет се повлачи у неку илегалу, да би васкрснуо са истоименим филмом Жике Митровића и плочом са текстом 1964.”

ОДГОВОРИ

Унесите свој коментар!
Унесите своје име