ЛЕГЕНДА о Блачком језеру: Како је и сам Јован Цвијић записао ово језеро је настало од напуштеног басена реке Блаташнице по којој је цео крај и добио име. Само језеро је ерозивног, флувијалног порекла. Иако је језеро мало, оно опстаје на том месту вековима, а само авантуристи и рибари могу открити његову „непознату“ лепоту.
Језеро је мало. Простире се на свега 12 хектара, обрасло је шеваром, често и другим травама, па би се са правом могло рећи да је ово језеро велика бара, односно мртваја. Простире се у дужини од око 800м и ширине приближно 200 метара. Чак и тако мало, опстајало вековима, добијало је воду у време водостаја од реке Блаташнице, односно подземним претицањем воде, јер постоји стална подземна вода између реке и језера. Неки други извори наводе да је језеро настало променом тока Поповачке реке.
Наша прича почиње после Косовског боја, дакле, после 1389. године или можда чак и раније. Како је цар Лазар за време своје владавине столовао у средњовековном граду Крушевцу и ове области су спадале под његову јурисдикцију.
Прочитајте и:
Средњовековна Србија: Остаци Велимирових двора у селу Кључ сведоци су приче о давном времену
Сретен А. Поповић у својој књизи „Путовање по новој Србији“ из 1878.године и 1880.године, баш у годинама непосредно после ослобођењиа ових крајева од Турака записује следеће речи: „И дан дањи причају да се, кад је Блачко језеро бистро, виде на дну неки сандуци. Турци су наводно више пута покушавали да се тог вредног блага дочепају, али свагда им је труд био узалудан. Блата се не могу прегазити нити им се може на дно стати“ (Сретен А. Поповић „Путовање по Новој Србији“).
Легенда о благу царице Милице и цара Лазара је опстајала до данашњих дана. Топоними овог краја од којих неколико има у свом значењу реч БЛАТО (Блаце, Блачко језеро, Блаташница и други), као и речи и записи многих географа, историчара и писаца могу нам објаснити да је могуће да чак и да благо стварно јесте бачено „отишло је у муљ и блато заувек“.
У Блацу се вековима препричавала ова легенда. И ту легенду сви становници овог града знају, а они упућенији воле да, када представљају свој крај, испричају неком путнику намернику ову легенду. Истина је да нико никада није пронашао никакво благо, а верује се да је језеро веома муљевито и блатњаво, а ни векови нису могли против природе ништа да промене.
Прочитајте и:
Херој Кошара и ПРВИ НА ЛИСТИ “ЗА КРАЉЕВИНУ СРБИЈУ”: Србија мора остати војно неутрална!
Како су године текле, легенда о томе како је царица Милица бацила злато, златне полуге, државне реликвије и документа у ковчезима на дно језера у Блацу је остала. Међутим, легенда да ово језеро нема дно је пробликована у причу да је ово језеро неким подземним путевима спојено са Јадранским морем.
Једна друга легенда говори о причи да је део блага царица Милица, после Лазареве погибије у Косовском боју 1389. године сакрила иза иконе у зиду велелепног здања манастира Љубостиње у околини Трстеника и Врњачке Бање. Кнегиња Милица се и замонашила, заједно са Јефимијом у манастиру Љубостиња. Из тог манастира ће и кренути буна позната под називом Кочина буна, а након пропасти буне, према предањима манастир је опљачкан, а заједно са однесеним и опљачканим вредностима се, наводно налазила и круна цара (кнеза) Лазара.
Управо о томе и пише један Блачанин у својој књизи „Блачки крај у канџама (не)могућег“. Аутор ове књге Небојша Милосављевић наводи причу да језеро у Блацу нема дно, према легендама, потекло од нове легенде да је ово језеро повезано неким подземним каналима са Јадранским морем.
Било како било, благо нико никада није нашао. А није да кроз векове нису покушавали. Нама остају ове лепе легнде, а свака легенда нас нечему може научити.
Србија Данас / Јована Ћирковић
