Овако је Владика Николај говорио на општу тему живота, у својој књизи О Богу и о људима:
– Није овај живот за правдање себе него за обличење себе.
– Сматрај сваки дан као један цео отпочет и завршен живот. Оџиви га као целину, а не као део. Нек се сваки твој дан одрони од тебе као цео један човек с којим ћеш желети да се опет састанеш као с пријатељем и да га без стида покажеш васиони.
– Од свих блага на земљи људи највише воле живот. И више воле људи живот него ли истину, иако нема живота без истине. Врховно је благо, дакле, живот, а истина је темељ живота.
– Живот је овај духовно војевање: победити, или поражен бити.
– Живот је овај двобој између човека и свега противбожанског.
– Ко провиђа конац свог живота, тај не мисли о благу земаљском.
– Има у животу тренутака одлучних, од којих човеку зависи вечни живот или вечна смрт. Ми не знамо када је за нас тај одлучни тренутак дошао – можда је он већ данас приспео – због чега морамо стражити непрестано.
– Сено што га коњ ноћас једе једено је већ небројено пута и небројено пута је јело.
– Радознало испитивање ствари високих, без труда око поправке свог живота, не доноси никакве користи.
– Што више сласти, то мање слатко; што више горчине то мање горко.
Прочитајте и:
ОВО МОРА ДА ЗНА СВАKИ СРБИН: Kако се преноси крсна слава са оца на сина?
Погледајте филм у коме се појављује чувени владика!
Владика Николај Велимировић (1881-1956) је био један од највећих духовника у историји Србије, епископ Српске православне цркве и хришћански теолог. Школовао се у Швајцарској и Енглеској где је и докторирао. Због његовог великог угледа и утицаја Немци су га по окупацији Србије ухапсили и на крају интернирали у конц – логор Дахау, где је боравио три месеца. По окончању фашистичке окупације и успостављању нове комунистичке власти у нашој земљи, Николај Велимировић је избегао из земље. Након рата је отишао у САД где је и умро. У Југославији је након рата Николај Велимировић сматран сарадником фашиста и издајником. Држављанство му је одузето, а име стављено на незваничну листу аутора чија се дела нису могла објављивати у земљи. У Америци је наставио црквени и политички рад, као и списатељску делатност на српском и на енглеском језику. Из Америке је слао материјалну помоћ српским православним манастирима у Југославији. 2003. године Српска православна црква га је канонизовала за свеца и од тада га слави као светог Николаја Жичког..
