Прича о Светом Сави
Кад је Свети Сава ишао по земљи,
Још пре свога рођења,
Док се звао Растко,
Као што иде и сада,
Само га не видимо,
А можда је то било и доцније.
Кренуо је Савиним стопама,
Ка Савином извору
На Савином врху
Куда и ми идемо,
Јер другог пута и нема.
Када је негде око Савина дана
Наишао Савином страном,
Напали су га пси,
Као што и сад нападају
Свакога ко се упути Савиним траговима.
Прочитајте и
ТИТО УЗ ВИСКИ: Срби за 50 година неће знати ко су, за 100 неће постојати! Ја сам их уништио!
Путник је најпре саставио три прста,
Како је одредио да се и ми крстимо,
Плашећи их законом
Од кога су још више побеснели,
А ни до данас нису узмакнули.
Онда се сагнуо да дохвати камен,
Али камење беше замрзнуто,
Свезано за земљу студеним синџирима,
Јер беше јака зима,
Као и ове године,
Као увек око Савина дана.
Већ су разносили Савина стопала,
Савин кук и Савин лакат,
По продолима и јаругама земље
Због које је подељен свет,
Кад је Свети Сава отпасао мач уста,
Једино оружје које је носио,
А које је и нама оставио,
Говорећи ове речи:
— Нека је проклета земља у којој су
Пашчад пуштена, а камење свезано.
*
Матија Бећковић
Преузето са: ИН4С
