Кошаркашка легенда Борислав Станковић, 36. година је као генерални секретар био први оперативац Светске кошаркашке федерације, али је сада говорио и о припадности четничком покрету Драже Михаиловића током Другог светског рата.
Станковић је о томе говорио и у књизи „Игра мог живота“ аутора Александра Милетића
– Мог оца Василија погубио је ватрени одред 5. јануара 1945. Отишао је како се тада говорило на терен у шуму, као присталица покрета Драже Михаиловића. Нисам га видео све до маја, 1944. када је после савезничког бомбардовања Београда, сматрајући да је тако безбедније тражио да му се придружим – сећа се Станковић, којем су током рата срушене породичне куће у Лединцима и Новом Саду.
– Припадали смо штабу Војвођанске команде Југословенске војске у отаџбини и нисмо мрзели партизане, већ смо их као и нас сматрали борцима за слободу – објаснио је у књизи.
Причајући о периоду у заробљеништву, Борислав је казао:
– Били смо недалеко од Београда у селу Грабовац код Обреновца, а касније у Банату у селу Дубовац. Становали смо код сељака. Октобра 1944. отац се сусрео са совјетским официрима с друге стране Дунава код Доњег Милановца. Одмах после тога је дошла наредба да се цео тај штаб пребаци из Дубовца у Србију па смо дошли до села Жабара. Ту смо били под паском совјетских војника, а онда су дошли партизани који су нас, тату мене и још пет шест особа пребацили у Петровац на Млави. Ту смо били у затвору десетак дана.
Следи премештај у Београд, ге је стрељан Борин отац Влаја.
– Кад су установили да је мој отац био учесник конгреса у селу Ба почетком 1944 пребачени смо возом за Београд у зграду Специјалне полиције на Обилићевом венцу, где се данас налази Тањуг. Виђали смо се сваког дана, а мајка је користила сваки тренутак да нас обиђе. После десетак дана мене су послали у затвор у Ђушиној улици (данас Рударско-геолошки факултет). Кад смо се растајли загрлили смо се јако. Тај загрљај је био снажан, дуг и тих. У тим моментима нисам знао шта значи. Тада сам последњи пут видео оца. Неколико дана касније је стрељан и бачен у обичну раку. Ни данас не знам где му је гроб.
После стрељања оца, будући кошаркаш, ветеринар и спортски функционер је пуштен кући
– Недуго затим, дошла је општа амнестија за један део покрета Драже Михаиловића. То је важило само за младе, оне који нису били у борбамаи нису имали „крви на рукама“. Тако сам почетком 1945. из Ђушине отишао кући.
Током рата Станковић је остао је без 14 чланова фамилије, а касније му је као сину „државног непријатеља“ одузет пасош. Због тога је напустио Црвену звезду и најпре, прешао у Железничар, а затим миселећи да ће лакше доћи до путне исправе и у Партизан.
