БОШКО ЂУРОВСКИ ПРВИ ПУТ О СВОМ ПОРЕКЛУ: Презивали смо се СТОЈАНОВИЋ, а онда је ТИТО то променио!
Пише: Владан Вукосављевић, бивши министар Културе
Тек понекад чује се и тихи глас истине у вези са овом трагичном темом. Свака част овом некад добром фудбалеру и одувек честитом човеку што је о њој проговорио искрено.
Ипак, није терет ове одговорности на узоритом спортисти већ на историчарима, академицима, политичарима, јавним посленицима, али они углавном о томе ћуте. Као заливени.
Ћуте да је 1967. у оквиру титоистичко-комунистичког пројекта деконструкције и уништавања српског народа и његове историје, од Српске православне цркве отета имовина, цркве, манастири и све друго и да је за формирана тзв. Македонска православна црква. Дакле не као нова, посебна и аутохтона верска организација, већ као правни ентитет настао отимањем од СПЦ и њеним протеривањем са тог простора.
И тако, док је радни народ уживао у задовољствима која су му пружали Џаја, Васке, Чкаља, Мија, Лола Новаковић, Лепа Лукић, Силуете, Мића Орловић, Лола Ђукић, Новак Новак и многи други одлично стимулисани представници социјалистичке индустрије забаве, док се маштало о фићама и Трсту, у позадини и у полумраку титоизма дешавала се прећутана трагедија.
Из ткива и из живог тела српског народа, из његове славне и мученичке историје отета је његова материца, страдална и славна Македонија и са њом је оскрнављена и опљачкана Српска православна црква.
Још од краја Другог рата, српство је тамо уништавано а новорођена деца, осим она војних лица која се често селе, нису могла у матичне књиге да буду уписивана са презименима на вић и ић, него само на ски. Вршена је насилна десрбизација територије на којој је рођена и одрасла српска држава, коју поред осталог блага красе Марков Прилеп, Душаново Скопље, ниска од драгуља српских манастира и цркава и кроз коју тече Вардар, света река српске историје.
Македонију су нам на силу истргли из историје, из срца и из памћења, али не би то било могуће да сами као народ нисмо толико искрварили, страдали, проредили се, преплашили, отупели, омлитавили и опустили се.
Цару Душану, Краљевићу Марку, војводи Мицку Крстићу, поп Ташку, Глигору Соколовићу, Јовану Бабунском, Зафиру Премчевићу, Јовану Долгачу, Ђорђу Скопљанчету и безбројним другим српским витезовима и народу вековима страдалом од Турака и Бугара, ми данас нити бисмо могли ишта у своју одбрану да кажемо нити бисмо смели у очи да их погледамо, чак и да нас Виши поредак ствари доведе у ту понижавајућу ситуацију.
Можда ће генерације које долазе, имати више среће, памети и храбрости од нас из друге половине двадесетог и с почетка двадесет првог века.
Остаје нам бар та варљива нада…
Пише: Владан Вукосављевић, бивши министар Културе
