СРБИЈА У РИЈАЛИТИЈУ ЗАПАДА
Савремени контекст се може посматрати кроз интеракцију три парадигме – традиције, модерне и постмодерне. Сучељавање аксиолошких категорија традиције и модерне на историјску сцену наступа након убиства Традиције 1789. и траје све до пре неколико деценија када на сцену ступа постмодерна са својим парадигмама. И модерна и постмодерна су антитеза у односу на традицију и представљају процес њеног разарања. Модерна разара склопове традиције и намеће своје категорије: фетиш индивидуализма, секуларну државу, националну државу, изгон Духа из res publica, насилно протеривање цркве из политике, грађанско друштво (појам делимично преклопљен са претходним), апотеозу профита и принципа исплативости преузету из протестантизма. Уколико бисмо желели да једном речју дефинишемо најмањи заједники именитељ модерне то је да је њен основни принцип разарање органског друштва. Постмодерна међутим наступа као мртвозорник и гробар модерне као претходног носиоца процеса разарања. Њен најмањи заједнички именитељ би било разарање саме индивидуе (пошто је друштво већ разорено). Постмодерна настоји да уништи саму људску природу. Њене парадигме су: идеологија рода, ЛГБТ идеологија и њене политичке артикулације, родно сензитивни језик („суткиња“ уместо „ гђа судија“, „метеоролошкиња“ уместо гђа метеоролог“…), маргинализација сваког вида колективног идентитета (породице, државе, народа, вере, деноминације, културе…), схизоидно свођење индивидуе на појединачне биолошке импулсе (једи, дрогирај се, пари се, увек без мере и критеријума) и стимулација друштвеног оквира у коме се то опажа као „основно људско право“ и мера друштвеног понашања.
Запад као (псеудо)цивилизација је место настанка и савремени носилац како модерне, тако, у последње време, и постмодерне. За нас Србе („заостале“, „анахроне“, „непросвећене“, „примитивне“ и сл…) је занимљиво коришћење парадигми модерне и постмодерне у информационом и мрежном рату који Запад води против нас од почетка деведесетих. Занимљиво, обзиром да хистерично кидисање Запада у настојању да нас по сваку цену преуми, вероватно произилази из околности да је наша аксиологија још увек заснована на елементима традиције. Њихове операције према нама се у овом смислу могу посматрати хронолошки. Концептуални оквир Запада је генерално усмерен на зону економски и војно слабијих држава (јер у складу са капиталистичким појмом профита они никада неће ударити на јачег – Кину или Русију, нпр…) или држава са ограниченим суверенитетом, над којима Запад интервенише на основу претходне процене кога је корисно да подржи – централисте или сепаратисте. Увек и непогрешиво онога ко је наклоњенији Западу и ко ће бити бити будућа погоднија аутоколонијална власт над сопственим народом (док капитал као силна река тече од џепова грађана колонизоване државе ка економским неолибералним центрима Запада). Раних деведесетих, велика држава са највећим процентом српског становништва која се наслањала на претходну државу од пре Другог светског рата у којој је и у управи и у армији доминантан био српски елемент, је била разарана са аргументом модерне – императивом остварења закаснелих аспирација (у односу на Србију и друге европске државе) околних малих народа ка националном остварењу. Пример овога је успешно окончан пројекат независне Хрватске, у коме се више од столећа стара старчевићевска мржња према Србима удружила са америчким касетним бомбама и ЦИА инструкторима, сасвим у маниру схизоидног синкретизма хаус партија и Пекинпоовских река крви. Хрвати су (са закашњењем од скоро два столећа) добили своју националну државу. Али авај, касно… Zeitgeist је сада постмодернистичко превазилажење (требало би да буде – већ увелико разорене државе) напада на државу како би се прешло на разарање саме људске природе. Те се на „слободне хрватске отоке“ (по цену етничког чишћења 250 000 српских цивила староседелаца) сада искрцавају рејв туристи који се дрогирају, јебу, пишају и серу где стигну („личне слободе“ и ине тековине цивилизованог Запада). Какав сарказам историје…
На сличан, додуше мало мање успешан начин, је успостављена и савремена Босна и Херцеговина. Косово и Метохија, по свему судећи и захваљујући пре свега потпуној неспособности за вођење јавне ствари извођача хибридне операције Запада на терену – шиптарских власти, никад ни неће постати држава. До поновног мешања карата на Балкану, Косово и Метохија ће остати окупирана територија под западном чизмом. На нама је да одржавамо такво стање ствари и да се спремамо за различите могуће опције расплета.
Најновије кампање Запада усмерене на разарање српске државности, суверености и идентитетских склопова, су оне са постмодернистичким предзнаком. Као инструмент успостављања хегемоније глобалне мреже Запад више не користи мање народе – клијенте (Словенци, Хрвати, Муслимани, Шиптари), вероватно јер их више нема на располагању у српском етничком простору, већ је удар усмерен директно. Овај пут не на Србију или Српство, већ на Србина и Српкињу као основни грађевински елемент прва два појма. Те се појављује лавина правозаступничких организација Запада, родних фондова, ултралибералних медија и теоретичара (који раде и плаћени су по принципу стране агентуре), милитантних ЛГБТ политичких удружења, консултаната из обавештајних структура западних држава и слично… Ова лавина која разара све пред собом плодно тло у Србији налази у малограђанима који у постмодернистичком маниру равнодушно и полузаинтересовано посматрају све осим конзумеризма. Они су већ увелико зомбирани и функционишу искључиво кроз готово дијалектички бинарни код: продаја – куповина, у коме је профит синтеза.
Поглед са другог прозора… Срби воле себе да опажају као јуначки народ. Истовремено, Срби воле лову. Ако је дефиниција јунаштва положити највећу вредност (засигурно већу од новца) коју поседујемо – живот, како је љубав према лови уклопива са овим? Или можда Срби више нису јунаци у реалном животу, већ само у оном ружичастом постмодернистичком и виртуелном….
Дејан Дамњановић
