Међу њима и мој пријатељ Миленко. Имао је 18 година.
После 25 година, први пут имам снаге да прочитам свој дневник писан у августу 1995. и препознајем седамнаестогодишњу девојку која га је писала.

“Хоћу да знам куда води овај пут мене и живот мој, чији је почетак и чији је крај…” , и тако, у себи у избегличкој колони која иде ка Србији понављам стихове Партибрејкерса, чију смо касету само четири дана раније у Книну, на легендарном зидићу, нон-стоп пуштали.

И пишем.

Имам седамнаест година. И овако видим свој свет тог августа 1995, дословце, без накнадних дотеривања и корекција, ни граматичких ни политичких.

Чак 240.000 припадника српског народа путује у непознато. Том броју припадам и ја са својом породицом, знаним и незнаним пријатељима.

Данас је дан четврти – 7. 8. 1995. и налазим се негдје иза Бање Луке на путу за Србију или нешто већ тако слично јер се циљ још не зна, али овај народ пуно то и не брине; углавном, Републике Српске Крајине више нема, она не постоји, пале су под усташку власт све њезине општине у року од 24 сата, сем Источне Славоније, за чију се судбину још не зна.

Хрвати су заузели и Книн и Кистање (6. 8. 1995. у 8 АМ) и остале градове. Колоне цивила у аутима, тракторима, на моторима, бициклима и пјешке са нешто мало својих ствари креће се споро, али и безбједно бар за сада (конвој не дирају хрватски војници и артиљерија).

То се зове велики егзодус Срба тј. ја то схватам као велику трагедију и жалост. Све су то ужасни призори и сцене, народ бјежи и оставља све своје. Ни ја сама не знам одакле да почнем и шта да запишем…
Како сам ја све ово до сада поднела, ни сама не знам описати, ваљда је добро. Уморна сам, исцрпљена, у неком ишчекивању, страху…

Прочитајте и:

Највеће етничко чишћење после Другог свјетског рата: Годишњица злочиначке „Олује“ и геноцида над Србима у Крајини!

Не знам како су људи у свијету реаговали на све ово. Крајина је очито ‘пала без метка’ након пет година борбе, људи сматрају да је њихова тј. наша земља продана од ‘наше’ Србије и Милошевића, али то ништа не мијења ситуацију.

И о томе не могу пуно писати јер ни сама не знам шта је тачно, а шта не. Моје писање морам привести крају јер се крећемо даље. Желим само да пут добро прође.

И прошао је, али не лако. Након три дана, након гранатирања код Брчког, тешког преласка Дрине код Раче, стигли смо до Србије.

И након 25 година, тај пут још траје.

Моја најужа породица – родитељи и два брата – није се окупила на једном месту од 1997. године.

Тог 4. августа када је кренула “Олуја” имала сам, рекох, седамнаест година. Већ четири године сам била избјеглица, јер је моје село, Велика Глава поред Шибеника, било прва линија фронта, а моја кућа је остала на хрватској страни.

Живела сам у Кистањама, а као гимназијалка, редовно сам писала дневник.

Да постанем новинарка одлучила сам касније. Што није случајно, наравно.

У колони сам чак дала и наслов свом путу – “Велика сеоба Срба РС Крајине”. Тек сада видим колико сам прецизно користила знакове интерпункције. И колико сам била тупа од шока, скоро без емоција.

А њих је увек много у ово време – када се сећамо “Олује”.

“Олују” смо опростили, шта нам се догодило – нисмо заборавили.

Кућу смо обновили, нове домове саградили. Учимо нашу децу да је најважније бити Човек, а да снагу треба црпети из трагедија попут “Олује”.

Узнемире нас политички покличи сваке године у ово доба јер, као и свако чудо, они трају три дана, а моји родитељи и хиљаде Срба који су се вратили на своја огњишта 365 дана граде суживот са комшијама Хрватима.

Инцидената има и они само показују колико је важно да се истински разумемо и да заједно градимо будућност, поштујући жртве прошлости на обе стране.

И коначно, искрено ми је тешко да разумем зашто се “Олуја” слави. Тог дана је из својих домова званично протерано 220 хиљада Срба, а 1872 је убијено и нестало.

Међу њима и мој пријатељ Миленко. Имао је 18 година.

За мене је 4. август дан када застанем како бих се сетила свих жртава и одала има почаст.

Данас, четврт века касније, верујем да је више него икада време да се сложимо да су најважнији суживот и толеранција. И да на томе радимо сваки дан, својим личним примером.

Зато, сваки пут када посетим родитеље, мојој ћерки Искри кажем да су се њезини баба и дид вратили ту, у своју кућу у Далмацији, јер ту и припадају.

Јер је то оно наше чему ћу се и ја увек враћати и делити живот са комшијама, рођацима и пријатељима. Без обзира на националност.

На крају , али и на почетку, важно је бити и остати Човјек. То ме је научио мој ћаћа.

А Партибрејкерси у песми кажу “Бити исти, бити посебан, бити слободан, бити само свој”.

Слобода је у нама. Ми смо слобода.

Srbija Danas

ОДГОВОРИ

Унесите свој коментар!
Унесите своје име