О томе како је текла припрема заузимања Слатине за RT је говорио командант Ваздушно-десантних снага од 1996. до 2003. генерал-пуковник у пензији Георгиј Шпак.
„Тренинг” за америчке шпијуне
— Георгиј Иванович, када сте добили наређење да припремите јединицу за марш од Босне до Косова?
— Почетком маја 1999. године позвао ме је начелник Генералштаба Оружаних снага Русије генерал Анатолиј Квашњин. Рекао је: Хитно! У свом кабинету ми је наредио да одмах одем у босански град Угљевик, где се налазио штаб мировне бригаде Ваздушно-десантних снага. Наложио ми је да припремим заузимање стратешког аеродрома Слатина на Косову. На њему се налази једина писта у покрајини дуга 2500 метара, на коју могу да слете сви авиони, укључујући бомбардере и тешке војне транспортере. Ко контролише Слатину, контролише читаво Косово.
Квашњин је рекао да рок за заузимање аеродрома није одређен и да ће акција почети на његову команду. Додао је: спремност за извршење задатка треба да буде стална, а тајност потпуна.
— Да ли је Квашњин иницирао ову акцију?
— Не мислим да је тако. За то је без сумње знао Врховни главнокомандујући, а тада је то био председник Борис Јељцин. Западњаци су тада на нас вршили стални притисак, Русију практично нису узимали у обзир у међународним питањима. Између осталог, хтели су да нас искључе и из решавања ситуације у Југославији. Американци, Енглези, Французи, Немци и Италијани одлучили су да Русију избаце из мировне операције на територији Косова. Али, очигледно су се у Јељциновом окружењу нашли људи који су председнику саветовали да покаже зубе.
— Како сте припремали јединицу за марш на Косово?
— Руске десантне снаге не морате да припремате за борбу: оне су увек спреме. Војници и официри у бригади мировних снага били су одабрани, требало је само припремити логистику. Када сам стигао у Угљевик, у шетњи са командантом бригаде Николајем Игнатовом сам размотрио све варијанте извршења задатка.
— Плашили сте се да вас не прислушкују?
— Нисмо се плашили, већ смо знали да се сви разговори снимају. У згради на територији кампа наше бригаде била је јединица америчке војске. Званично је имала функцију да одржава комуникацију и координацију са руском командом, а заправо је требало да нас шпијунира. Пред крај мог боравка у Босни, када смо већ разрадили детаљан план преласка на Косово, мало смо се нашалили са Американцима.
На састанку са командним саставом у штабу руске мировне бригаде питао сам начелника обавештајне службе (који је, наравно, био унапред обавештен): „Како се у случају потребе може блокирати 3. америчка оклопна дивизија која се налази недалеко?” Мајор је одговорио: „Целокупна борбена команда америчке јединице је компјутеризована. Али главни кабл се не налази на њиховом терену, већ изван њега, 50 метара ван ограде. Ако пресечемо кабл, јединице дивизије неће моћи да приме наређења.” Захвалио сам се официру и завршио састанак. У четири сата ујутро ме буде да ми покажу занимљив призор: како три стотине америчких војника у журби ископава стратешки кабл и пребацује га преко ограде…
— Али Американци ништа нису знали о припреми марша на Слатину?
— Ништа. Информација није процурила ни са наше ни са српске стране.
— Зашто сте о томе обавестили Србе?
— Десантне снаге је већи део пута требало да се крећу путевима Југославије и зато нисмо могли без координације. Браћа Срби су за нашу колону направили зелени коридор. Осим тога, возила њихове војне саобраћајне инспекције рашчишћавала су пут за руске оклопне транспортере.
Марш
— Да ли сте ви издали команду за почетак операције?
— Не. Када сам се вратио у Москву, начелнику Генералштаба је сам изнео прелиминарни план акције. Он је у целини одобрен и касније дорађен. Желим да истакнем да је операција врло пажљиво припремљена.
— Да ли је постојао неки план за случај да НАТО снаге уђу у сукоб са нашим оклопним снагама?
— Није постојао план Б. Наши војници су ишли да победе или погину. Али руска војна команда и ја лично смо били сигурни да НАТО неће оружјем одговорити на дрскост Руса. Они су можда добри војници, али немају ратничке особине какве ми имамо. Осим тога, мировна операција је била међународна и зато смо рачунали на то да ће генерали НАТО-а изгубити много времена на координацију. Тако је и било. Дрскост је била оправдана.
— Како је војна операција почела?
— Када је добио сигнал из Генералштаба, командант бригаде Игнатов је почео акцију према плану. 10. јуна бригада је покренута знаком за узбуну. Хиљаду и по припадника десантних снага се неколико сати у техници кретало насумично по околини. Био је то параван. За то време су оклопни транспортери БТР-80 тајно пребачени на напуштени аеродром код града. Тамо су били раније припремљени борбени комплети и следовање за десет дана.
11. јуна у 4:00 колона је кренула према југословенској граници. Командовали су генерал-мајор Валериј Рипкин и командант батаљона Сергеј Павлов. На територији Србије колони се прикључио генерал-лајтнант Заварзин. Колона се кретала брзо, скоро 80 километара на час.
— Да ли је било покушаја да се колона на путу заустави?
— Били су покушаји, али не од стране НАТО-а. Амерички сателити су кретање колоне регистровали тек кад смо прешли скоро две трећине пута до Слатине.
Док смо Београд брзо прошли, касније су кретање руских снага блокирали косовски Срби. Када су сазнали да на Косово иду Руси, у сваком селу људи су излазили на пут: жене и деца су љубили наше транспортере, плакали од среће, певали, покушавали да војницима додају цвеће и храну. Генерал Рипкин, са којим сам непрекидно био на вези, у два сата ноћи ме је обавестио да се уопште не може проћи улицама Приштине. Комплетно српско становништво је изашло на улице. Колона је такође морала да се заустави у селу Косово Поље. До Слатине смо стигли тек пред јутро.
— Да ли је приликом заузимања аеродрома дошло до окршаја?
— Јединице југословенске армије већ су отишле, а НАТО снаге и наоружане формације косовских Албанаца још нису стигли. Руске десантне снаге су према плану заузеле све стратешке објекте и поставиле контролне пунктове. До 12. јуна у 7:00 аеродром је био под потпуном контролом. А ускоро је стигла и претходница Енглеза. Предухитрили смо их за само неколико сати!
— Како је протекао први сусрет са снагама НАТО-а?
— Касније су ме о томе обавестили непосредни учесници. Британски тенк Chieftain прилази нашем нареднику. Он се не миче. Излази енглески официр: „Господине војниче, ово је наша зона одговорности, купите се!” Наш војник наводно каже: ништа не знам, стојим на стражи са наређењем да никога не пропуштам. Британски тенкиста захтева да позове руског команданта. Долази старији поручник Николај Јациков. Он такође саопштава да ништа не зна ни о каквим међународним споразумима, већ да извршава наређење своје команде. Енглез каже да ће онда тенковима пробити контролни пункт. Руски официр командује минобацачу: „Циљ 7. Пуни!” Британски официр наставља да прети, а возач Chieftain већ окреће тенк… Руски војник се не може уплашити. Он ће пре уплашити кога треба.
Резултати
— Да ли је било других покушаја да се наши истерају из Слатине?
— Командант КФОР-а енглески генерал Мајкл Џексон добио је наређење од команданта снага НАТО-а у Европи америчког генерала Веслија Кларка да потуче Русе. Колико времена би се одржало наших 200 припадника десантних снага против 10 000 НАТО војник, који су имали тешко наоружање и подршку авијације? Највише сат-два. Али генерал Џексон је изговорио историјску реченицу: „Нећу да изазовем Трећи светски рат”. Тако су се смирили.
Након тога су одржани преговори на нивоу министара спољних послова и одбране и Русија је постала пуноправни учесник мировне мисије. Истина, нисмо добили свој сектор на Косову. Али наш војни контингент се тамо налазио до 2003. године, док Москва није донела политичку одлуку о његовом повратку у Русију.
— Да ли сте се лично срели са генералом Џексоном?
— Да, више пута. Први пут у јуну 1999. године: стигао сам у првом Ил-76 са десантним снагама, које је требало да ојачају руску формацију на Косову. Наређење бр. 1 нисмо заједно прекршили, али поштујем тог генерала.
— Шта је то наређење бр. 1?
— Војницима САД и НАТО-а је у борбеним условима категорички забрањено да пију алкохол. Истина, када је завршена заједничка мировна операција у бившој Југославији, у документу се појавила допуна: „осим на пријему код Руса”. Треба додати да су амерички генерали са задовољством долазили у штаб руских мировних снага и у босанском Угљевику и у косовској Слатини.
Али, ако ћемо озбиљно, када смо на Косову показали зубе, поштовање западних генерала према нама је порасло. И поштовање политичара. Русија је први пут после много година свима показала да се међународни проблеми без ње не могу решавати.
Али за мене је важније то што је у јуну 1999. године дошло до буђења патриотске самосвести како у Русији, тако и у Србији. Поново смо осетили своју снагу, а Срби су видели да нису сами на свету, да је истинита њихова народна пословица: „Бог на небу, Русија на земљи!”
Данас Србија због пријатељства са нашом земљом поново доживљава тешке часове. Али људи тамо верују да их Русија неће напустити. И то је тачно. Док смо крајем 90-их само показали своју вољу на Балкану, сада уз вољу имамо и моћ.
Оригинал текста на руском језику је објављен на сајту RT.
Преузето RUSSIA BEYOND – СРБИЈА
