СВЕДОЧЕЊЕ ЛИДЕРА КОАЛИЦИЈЕ ”ЗА КРАЉЕВИНУ СРБИЈУ” СА РАТИШТА У КРАЈИНИ

Недавно се појавила фотографија лидера коалиције “За Краљевину Србију” господина Жике Гојковића у униформи, док је био на ратишту у источној Славонији. Као и многе друге, и ова фотографија има једну неиспричану причу…

Сведочанство господина Жике Гојковића преносимо у целости:

Један сам од оних који су били на ратишту у Крајини, распоређен у источној Славонији. Стациониран сам био у Даљу и одатле одлазио на прву линију, често и у непријатељску територију, јер сам био извиђач-диверзант, пешадинац .

Ратовао сам у селима Маркушицa, Сарваш, Бијело Брдо, Шодоловци, Ласлово, Палача, Тењски Антуновац… али најтеже је било у Копачком риту, где је опасност вребала са свих страна, а ја сам био на најистуренијој тачки бр. 20. Чак ни храну нису смели да нам тамо достављају јер је опасност била превелика.

СВЕДОЧЕЊЕ ЛИДЕРА КОАЛИЦИЈЕ ”ЗА КРАЉЕВИНУ СРБИЈУ” СА РАТИШТА У КРАЈИНИЈедан сам од оних који су били на ратишту у…

Gepostet von Покрет обнове Краљевине Србије – POKS am Freitag, 19. Juni 2020

У фебруару месецу спавали смо на земљи у импровизованим колибама. Најгоре је било 9. марта 1992. године када нас је напала диверзантска група хрватских Зенги и тада смо једва извукли живе главе. Од тада, тај дан славим као свој други рођендан. Ни сам не знам како смо се извукли, и у току вечери и јутра повратили територију коју су Хрвати на кратко заузели.

Тада сам једва сачувао живу главу, о чему сведочи шлем са рупом који ми срећом није био на глави, него је био закачен за руксаг и спасио ме од рањавања, у том изненадном нападу. Такве сцене, до тада сам само гледао само у филмовима. Све ово заједно сам проживео са својим саборцима, пријатељима „до гроба“ Владимиром Вукичевићем и Еди Бионда, обојица из Београда. Заједно смо преживели и најстрашније догађаје, као нпр. када сам носио нашег саборца, човека без главе, не желећи да га оставим на непријатељској територији.

Сећамо се и читавог низa пропуста које је наша држава чинила, али ја сам и поред тога задовољан човек, јер сам поштено одужио свој дуг према отаџбини, за разлику од многих мојих вршњака, који су избегли војну обавезу. Иако је тај, као и сваки рат страшан, на мене као деветнаестогодишњака је утицао да много брже сазрим као човек, али и да ценим мале ствари, на које раније нисам обраћао пажњу.

И што је најважније, рат ме је научио колико је важан мир и колико га треба ценити и чувати.
(на слици сам скроз лево)

ОДГОВОРИ

Унесите свој коментар!
Унесите своје име