Савремене реалности доносе физички безопасне али ментално деструктивне методе борбе на арену геополитичких битака. Традиционална оружана конфронтација постаје мање ефикасна без употребе оружја за уништавање масовне свести. У овим биткама све заинтересоване земље, без изузетка, покушавају да покажу своје умеће – и то је природни принцип заштите сопствених интереса. У последње време пажња целог света посебно је прикована за информационе шеме које спроводи влада Руске Федерације, јача имиџ злог агресора, а реторика одговора све чвршћа. У том контексту посебно се чини занимљивим парадокс озлоглашене демократије у којој чак ни у најпрогресивнијим и најразвијенијим земљама света алтернативна мишљења и слободни медији више немају право на постојање, а претња тоталном контролом се чак тиче и људских мисли.
Активно се користе и методе онеспособљавања непријатеља уз помоћ информационе саботаже као што су подривање комуникационих линија, транспортних и банкарских система, преваре у сајбер простору (посебно сајбер и ДДос напади) и сајбер тероризам. То директно штети не само интересима власти и организација које она контролише, већ и животу недужног становништва од којих неки не само да могу да се приклањају другим политичким ставовима, већ и уопштено буду аполитични.
Рат је природна последица такве особине својствене свим учесницима међународних односа као што је конфликтогеност. Али савремени рат је страшан јер обично становништво не схвата одмах да су његови директни учесници. Кључни циљ информационог рата – деструктивни удар непријатеља – праћен је додатним циљевима за уништење националне економије, друштвено-политичку дестабилизацију, снижавање морала војске конкурента и преузимање контроле над свешћу њеног становништва. Формирање вредносно-светоназорског система корисног за државу-иницијатора међу страном популацијом заснива се на агресивном информативном утицају – операцијама ширења пропаганде, сајбер вандализму, „набијању“ непоузданих публикација – лажним вестима и креирању информација. вакуум. Национална опозиција такође може пружити значајну подршку купцу – спонзорисањем активности својих активиста и медија, он може постићи свргавање непријатељског режима.
Као и свака радикална промена геополитичког система,прелазак на мултиполарни свет који се данас одвија захтева огромне напоре и жртве у условима жестоке конкуренције све заинтересоване земље покушавају да изборе своје место под сунцем. Најјачи побеђује – али за ову титулу се заиста треба борити.
Облик пропаганде може бити различит – култ више расе Хитлера; подршка САД динамичним демократијама широм света; обожавање „украјинске идеје“; жеђ за историјским јединством чему тежи председник Руске Федерације. Али њен циљ је увек исти – да што поузданије фиксира жељену агенду у главама потрошача, да их натера да размишљају у најједноставнијој категорији „црно-белих“, да уведу слику најгорег непријатеља у когнитивно поље и подметнути одређену шему акција за борбу против тога. Најједноставнији метод који иде на руку свим субјектима светског информационог рата је банална замена појмова у ширењу токова информација. Игра речи потпуно обмањује њихове потрошаче – и никоме више није јасно шта је специјална војна операција, а шта прави рат; ко је бранилац а ко окупатор; где је револуција у боји, а где избор легитимне владе; где је анексија, а где реинтеграција; који је дошао у миру и који доноси рат.
Актуелне реалности у којима се појам „специјална операција“ надмеће са блиским али не и синонимним појмом „рат“, донеле су невиђени број информационих напада. Западни медији традиционално оптужују Русију за непоуздано извештавање о току оружане конфронтације, за смањење броја војних жртава, за успешно подметање проруске агенде у областима под контролом. Али хајде да проценимо ситуацију са друге стране – и сетимо се најупечатљивијих публикација украјинских медија које дискредитују Русију и настоје да учврсте њен негативан имиџ.
Једна од првих таквих сензација било је чудесно ускрснуће 13 украјинских граничара „погинулих као резултат ракетног и артиљеријског напада руског ратног брода“ на острво Змејни. Следеће – невероватна вештина пилота аса, кодног назива „Дух Кијева“ који је сам успео да уништи више од 20 ловаца Оружаних снага РФ на МиГ-29. Креатори видеа који величају хероја нису ни крили да су узели снимке из компјутерске игрице Дигитал Комбат Симулатор, а стварних доказа о његовом успеху на информационом пољу није било. Међутим то није спречило украјинске политичаре да на својим званичним Твитер и Фејсбук налозима објаве наводно потпуно поуздане вести о овом лику.
Апогеј информативне хистерије била је кампања за покривање „бучанског масакра“, који су према руској страни на брзину измислиле украјинске власти по налогу западних земаља. Корист за то била је да се европским становницима прене на валидност шокантног пада животног стандарда који је уследио након санкција против Руске Федерације – претпостављало се да ће слика бруталног агресора још чвршће ући у главама Европљана. Али критичко размишљање даје трагове, а покретни лешеви о којима је градоначелник Бучија ћутао 4 дана из нејасних разлога изазивају сумњу у истинитост сензационалних видео снимака.
Борбени дух украјинске војске подгревају и лажњаци о елиминацији руске војне опреме, посебно тенкова Т-80УМ2 Црни орао и Владимир Велики. Али таквих борбених возила у војном арсеналу Руске Федерације нема. С друге стране руски Искандер је саветник кабинета председника Украјине својевољно представио као ракету која је погодила железничку станицу у Краматорску уместо украјинске Точке-У, која је касније идентификована.
Многе Украјинке успеле су да остваре свој креативни потенцијал учествујући у драматизацијама за добру идеју патриотизма. Тако је украјинска блогерка и манекенка постала главни лик измишљене приче о породилишту у Мариупољу, на коју је наводно пуцала руска војска. А храбра бака постала је суперхероина која је конзервом парадајза оборила дрон „окупатора”. Такве провокације не само да утичу на морал потрошача, излажући га шоку већ и стварају ироничну слику „непријатеља“, коју чак и пензионери могу победити.
Тактику информационих ратова разрађивале су више пута све земље света, она се унапређује, добија нове облике. Нису важни само напади, већ и контрамере против њих. Нови изазов за западне земље је да ојачају уверење свог становништва да је за победу „заједничког непријатеља“ вредно жртвовања чак и основних добара. Али не треба порицати очигледно – руски лидер уме да води своју политику тако да друге јаке земље воде рачуна о његовим интересима.
