Србофобија Михаила Терзића: Јуче је на црногорском порталу Аналитика освануо текст Михаила Терзића, предсједника Црногорске националне заједнице у Србији, под називом „Кад спартанци „српске Спарте“ постану усташе“, у ком Терзић, не по први пут, не крије мржњу према Србима у Црној Гори.
Текст преносимо интегрално:
Били су „спартанци „ и онда кад су пристали да оћуте „братски“ злочин, кад су Црну Гору на мртвачком одру прекрили покровом, шатро, „српске Спарте“, с намјером да се никада више не појави са својим историјским ликом и државотворним субјективитетом.
Они који су били султанови водоноше, док је постојала црногорска држава, којима је један окупатор сашио капу од „шајака“, а други ферманом султана од 1835. одредио изглед српске заставе, показаше Јанусов образ на распећу балканског слободара – Црне Горе.
Прочитајте и:
Херој Кошара и ПРВИ НА ЛИСТИ “ЗА КРАЉЕВИНУ СРБИЈУ”: Србија мора остати војно неутрална!
Инверзија историје
Била је Црна Гора „српска Спарта“, све док је дио њене свијести и савјести пристајао на селективно памћење и селективни заборав лекција из сопственог духовнох и државотворног трајања, по мјери и програму Великосрпског Пројекта Зла.
Била је „српска Спарта“ и док је црногорска елита климоглаво гледала како се отима, фалсификује и уништава црногорско културно, духовно и државотворно насљеђе.
Била је и онда „српска Спарта,“ док је пристајала да у њено име Београд кадрује; не најчовјечније, најчеститије и најспособније Црногорце, него најпослушније аминаше, спремне да се из лукративних разлога не само одрекну сопственог идентитета, него да тврде да он није никад ни постојао. За пристанак на ту нељудску инверзију добијали су научне титуле, звања и намјештења.
Била је „великосрпска Спарта“ и док је пристајала да се под светост евхаристије и христодулије, подмеће светосавље као духовни спиритус мовенс великосрпског идеолошког Пројекта.
Била је „српска Спарта“ и кад су њени представници пристајали на патолошку трансформацију, да србовање почињу да прихватају и афирмишу као пожељну менталну и карактерну особину Црногораца.
Укратко, више од вијека дешавале су се апсурдне инверзије историјских чињеница, умјесто стварне, стварана је интерпретативна верзија о прошлости. Српском колективитету су, великосрпске елите, наметале пожељне митове, умјесто непожељне прошлости; а црногорском, умјесто честите слободарске прошлости, нуђене су инстант прерађевине и фалсификати зачињени светосављем, по мјери интереса великосрпске идеолошке матрице.
„Лаж је облик нашег (српског) патриотизма“, тјеши, даје наду, ласка – без лажи би великосрпска политика била мртва. Ономад, рече неки доктор да је откривен српски генетски код.
А онда, кад је акумулирана енергија слободарских генерација миленијумског државотворног трајања Црне Горе, искористила историјску шансу да ту енергију, пуњену кумулативном снагом о црногорском идентитету, искаже као колективно црногорско ЈА и почела са свог ентитета да скида вјековну маску лажи, „српска Спарта“ је названа усташком творевином, а „спартанци“ усташама.
Великосрпски пројекат није архивиран
Грађански и евроатлантски пут Црне Горе означио је дефинитиван раскид с поданичким статусом Црне Горе према великодржавном хегемонизму Београда.
Илузију београдских политичких елита, о привремености обновљене црногорске државности, морале су се архивирати, једна илузија је залијечена другом, да је Србија могла спријечити Црну Гору „да оде“.
Ипак, не треба се надати да ће Великосрпски Пројекат на југозападном Балкану бити архивиран. Он и даље остаје стратешки докуменат, али његова реализација у новим условима захтијева нове оперативно-тактичке методе.
Наводна угроженост Срба у региону је постала ин и дежурни разлог за изазивање сукоба и немира, по потреби Београда и у склопу глобалних геополитичких интереса великих сила.
СПЦ и прочетничка елита Срба у Црној Гори, по плану београдске идеолошке радионице, почињу интензивно да симулирају угроженост. Покушавају да грађане преваре масовним фасцинантним и заводљивим лажима о угрожености, док се, према уставном поретку Црне Горе, кога су ти грађани изабрали, односе крајње деструктивно и непријатељски.
Након неуспјешног злочиначког ортаклука Београда и Москве, да насилно сруше уставни поредак у Црној Гори, актуелни политички естаблишмент у Београду користи стару мудрост латина, „дивиде ет импера“ – подијели па владај, на нов начин.
Вријеме црквених маршева, Ковида-19 и обиљежавање празника Дана независности Црне Горе, разголитило је стратегију налогодаваца и тактику извођача радова, како да се сруши слободна и грађанска држава Црна Гора, чак и по цијену грађанског рата!
Но, све се више показује да грађани Црне Горе нијесу бесконачно манипулативна гомила за тренинг сљедбеника светосавских обожаватеља нацизма Николаја Велимировића и четничког кољача Павла Ђуришића.
Аларм за дремљиву академску јавност
Паланачка охолост предсједника Србије кад је, у јеку епидемије, покушао да „поклони“ три респиратора Црној Гори која јој је претходно заплијенио, као и забрана извоза пшенице и санитетског материјала, није ништа друго него покушај уцјене, лажне надмености и показивање мишића.
Заборавио је предсједник Србије да Црногорци не прихватају „данајске дарове“ и не подносе „уши из обојака“.
Стиче се утисак, кад је у питању црногорска држава, да би београдској елити највише одговарало неко стање вигилантизма у којем би светосавски подвижници СПЦ и четнички активисти ДФ-а, имали ексклузивно право да се понашају као вигиланти и умјесто држаних институција и да сами чине по Црној Гори шта им је воља. Траже ендемски политички ексклузивитет на право да они угрожавају све, а да сами не буду угрожени?
И кад држава Црна Гора доноси суверене одлуке у складу са својим интересима и интегритетом правне државе, она долази у сукоб управо с таквим деструктивним и антидржавним политичким и вјерским структурама, које постају хроничан реметилачки фактор не само у Црној Гори него и у свим државама авнојске Југославије.
Спој два зла, светосавског клеронационализма и ретроградног великосрпског хегемонизма, коначно је показао ментални људски „производ“ у лику профашистичког осамнаестогодишњака који руши и скрнави споменике црногорским патриотама погинулим у борби против фашизма, за слободу Црне Горе.
Они су бабице нових регрута и духовни, идеолошки и материјални покровитељи неке нове „ српске Спарте“ и гробари слободне и савремене Црне Горе. Они су токсично језгро које би жељело да, барабар држави, васпитава младе генерације као мрзитеље Црне Горе.
Одјек удараца мацолом у гроб црногорских антифашиста од стране четничког регрута, уз благослов штаба СПЦ и ликовање челника ДФ-а, требало би да продрма образовно-васпитни систем црногорске државе и пробуди дремљиву академску, патриотску јавност Црне Горе.
Вандализам, младића с мацолом, посљедица је и њиховог нечињења.
