Српска Мајка
Дијана Будисављевић коју можемо назвати и српска мајка била је организатор, али не само организатор већ и избавитељ српске деце из логора НДХ. Дијана поред тога што је била организатор она је врло активно учествовала у целој акцији.
Прочитајте и:
НИЈЕ САМО НЕРАДНИ ДАН: Ово је симболика која стоји иза 11. новембра – Дана примирја
Седиште акције је било у њеном стану у Загребу у чијим се просторијама прикупљала помоћ у виду лекова, хране и ћебади за српско становништво заточено у логорима. Пакете је лично носила са својим сарадницима у логор Бор и Ђаково. Заједно са добровољним сестрама из црвеног крста учествовала је у извођењу деце из логора Јасеновац. Приликом одвођења срба из логора НДХ у Немачку на рад, Дијана је у вагонима окрепљивала српски народ и помагала у виду хране и лекова. Услед избављања деце из логора, Дијана иако је била веома храбра личност није као човек могла да се одупре страху који је гледала свакодневно. Трпела је последице које су је пратиле у току рата али и остатак живота и то у виду опадање косе и страха од људи.
Уз сву Дијанину пожртвованост и љубав деца су јој ипак умирала на рукама. Дијанина цела породица, муж Јулије Будисављевић и ћерке Илса и Јелка је учествовала у акцији али и други људи вредни помињања Инжењер Марко Видаковић, Ђуро Вукосављевић, Бранко Василић, породица Бецић, породица Омчикус, госпођа Шурина, Верена и Бреда Когој.
Дијана до краја рата није успела да буде регистрована као званично добротворно удружење. Дакле сав њен рад заснивао се на усменим обећањима власти да она може и сме да сакупља храну за логоре и да јој неће бити ништа. С обзиром да није никада регистровала своју акцију није могла да има банковни рачун, већ су помагале друге институције попут католичке цркве која је касније и учествовала у размештају деце по изласку из логора. Из логора је изведено неколико хиљада деце, али тачан број је остао непознат.
Прочитајте и:
СВУДА ГДЕ ЈЕ СРБИН ЗАКОРАЧИО РАСТЕ ОВАЈ ЦВЕТ: Зашто носимо НАТАЛИЈИНУ РАМОНДУ?
Дијана Будисављевић је сарађивала и са међународним црвеним крстом, при чему су родитељи заточени у Немачкој се обраћали преко њега директно Дијани. Од јесени 42 до маја 45 године, Дијана покушава да утврди или очува идентитет деце коју је спасила из логора. Постоје чак и записи да деца којима се знало име али не и презиме и одакле долазе, уписивана су по ономе што су носила на себи, односно по огрлицама са одређеним знаковима које су им мајке качиле како бих их касније можда препознале. Дијана је својим примером показала да је човекољубље јаче од смрти.
