Довде је стигла српска коњица 1919. године и даље није ишла“, натпис је на спомен-обележју постављеном 1930. године, код хотела „Карантија“ у Врби (Велден ам Wöртхерсее у данашњој Аустрији), у Корушкој.
Овај споменик вид је својеврсног подсетника на сукоб око поменуте покрајине и на јунаштво које су српски војници показали у овој борби око Корушке.
Spomen stub u gradu Velden am Wörther See, u Austriji: "Dovde i ne dalje je stigla srpska konjica. Godina 1919".
Englezi i Francuzi naredili da stanemo i da ne uđemo u Beč, jer je kajzer Vilhelm zahtevao da Antanta zaustavi srpsku vojsku, kako bi potpisao kapitulaciju. pic.twitter.com/qOai2u7kOe
— svetli vojvoda Crni Đorđije (@DordeStojkovic) November 25, 2018
Српски војници, ослобођени из заробљеништва, су се у борбу за Корушку најпре укључили као добровољци, на позив генерала Рудолфа Мајстера, који је 1. новембра 1918. године Марибор прогласио југословенском територијом. Само шест дана касније у Марибору основана и прва српска добровољачка чета састављена од 150 војника предвођених поручником Мирковићем.
9. новембра, мајор Мајстер прогласио је мобилизацију, којој се одазвало 4.000 Словенаца, а 23. новембра, новоформирана војска, заједно са Србима добровољцима, упустила се у акцију, па је преузета власт у Марибору.
У походима који су уследили, генерал Мајстер је редовно на чело својих јединица постављао српске војнике, с обзиром да су се припадници поражених војски нерадо сукобљавали са њима.
У Корушкој су околности биле нешто другачије, јер је позив за мобилизацију прихватило тек 2.500 словеначких војника, док је српских војника пристиглих из аустријског заробљеништва било укупно1.695.
“Dovde i ne dalje su stigli srpski konjanici 1919”
Veoma neuobičajen spomenik u austrijskom mestu Velden am Wörther See pic.twitter.com/DGAxZYjtrd
— Milos Vojinovic (@infinite_milos) September 11, 2020
У то време, Корушка покрајина била је махом насељена Словенцима, а у мају 1919. године, после пораза у априлу, предузета је велика офанзива, где су се трупама под вођством генерала Мајстера прикључиле и јединице регуларне српске војске. Помоћ се састојала од три пука редовне српске војске, а ове јединице су брзо пожњеле успех.
Прочитајте и:
СРПСКА КРАЉЕВСКА ОМЛАДИНА: Уместо избацивања Карађорђевића из Белог двора, изместити Кућу цвећа
Командујући српске војске, током похода на Корушку, били су искусни српски официри. Пуковник Доброслав Миленковић командовао је језерским одредом, сачињеним од 4.200 српских војника, коњице и 23 топа.
Потпуковник Сава Трипковић водио је љубељски одред, док је у корошком одреду главнокомандујући био пуковник Љубомир Марић, са 3.200 војника и 32 топа. Војсци су прикључена два ескадрона српске коњице, као и батерија српске артиљерије.
Око 1.000 Словенаца са осам топова нашли су се у јединицама, док је једини словеначки командант био генерал Мајстер, предводивши лабодски одред сачињен од 2.000 војника и 14 топова.
Ипак, на изненађење свих, само годину дана касније, 10. октобра 1920. године, већина многобројнијег словеначког становништва Корушке одлучила је, путем референдума, да ова покрајина остане у Аустрији.
Наиме, „Корушки плебисцит“ одржан је 1920. године, након споразума у Сен Жермену 1919. године, како би се мирним путем одлучило о даљој судбини корушке покрајине. Резултати гласања на референдуму показали су да су, не само Немци, већ и Словенци, гласали за припадност корушке покрајине Аустрији.
Srbijadanas.com
