Ледене дубине Атлантика прогутале су те ноћи 1.517 живота. Два и по сата после поноћи, између 14. и 15. априла 1912. године потонуо је “непотопиви” Титаник, највећи брод тог доба, а међу 710 спасених путника нашао се тада пуком срећом и један Србин.
Никола Лулић пореклом из Лике био је један од ретких путника треће класе који је преживео незапамћену трагедију Титаника. Нјегов праунук Марко Лулић испричао је једном приликом за “Блиц” како је његов деда, тада 29-годишњак дошао до карте највећег путничког брода тога доба, како се спасао и зашто га је до краја живота мучила савест јер је одолео хладним водама Атлантика.
Прочитајте и:
Никола је рођен 24. фебруара 1883. године у Коњском Брду надомак Перушића у Лици. Живео је у радничкој фамилији, а као младић је помагао оцу Милети и мајци Бари око стоке и имања, док га као 19-годишњака нису регрутовали у аустроугарску војску. Међутим, после само неколико дана побегао је и пошао пут Америке.
– Нико није знао да ми исприча како је побегао из војске, али су у породици увек причали да није хтео да служи војсци која није српска. Пошто није могао да се врати кући, повучен авантуристичким духом, негде 1902. одлучио је да крене у Америку где је могло добро да се заради. Четири године радио је у руднику у Минесоти, након чега се вратио кући како би обишао породицу. Пошто га је након дезертирања прва жена Манда оставила, оженио се Мартом, основао породицу, али се због посла 1907. поново вратио у Америку – испричао нам је Марко, који је о прадеди Николи највише сазнао од оца Ивана и деде Белог.
Прочитајте и:
Ни Звезда ни Партизан – Хајдук је први српски фудбалски клуб!
Након још три године рада у руднику, Никола се у јесен 1911. поново враћа у родно место. Пошто никако није могао да нађе посао који би обезбедио егзистенцију породици, једина могућност му је била повратак у амерички
– Било је доста проблема око карата, није се знало који брод кад полази, али је он преко неких својих веза чуо за “Титаник”. Пошто су мештани Перушића од Николе сазнали да у Америци може добро да се заради, окупи се њих 16 и одлуче да крену са њим. Одлазе у Швајцарску, а затим у Саутемптон у Енглеској, одакле је “Титаник” испловљавао – наставља се Маркова прича о прадеди.
Пошто се Никола одлично служио енглеским језиком и имао је пуно искуства са путовањима, Личани одлуче да им он буде водич, а да му заузврат купе карту за “Титаник”.
– Купују карту за трећу класу и плаћају је 170 франака. Причао је да је брод био толико велики да не осећате да пловите, већ да сте у неком малом граду. Пошто је био путник треће класе, приступ му је био ограничен, па је могао само у спаваоницу, мензу и у просторију за разоноду, која се налазила у задњем делу брода – испричао нам је потомак Николе Лулића, ком су често препричавали дедине успомене о путницима прве класе и њиховим гала забавама, које је он некад и чуо, али је о присуству на њима могао само да сања.
Прочитајте и:
СУЛУДИ И НЕОСТВАРЕНИ САН: Ово је мапа ТИТОВЕ ВЕЛИКЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ! (ВИДЕО)
– Тог кобног 14. априла Никола се као и обично спремао за спавање, али се око поноћи чуо потрес. Причао је да је осетио само мало подрхтавање, али је то можда било због позиције његове кабине која се налазила тачно на средини брода. Посада је уверавала путнике да се ништа озбиљно није догодило.
Путници треће класе за катастрофални судар “Титаника” са леденим брегом сазнали су тек кад су видели да вода надире у ходнике – присећа се породичне приче Марко Лулић.
На “Титанику” је било 16 чамаца за спасавање путника и четири која су била намењена за посаду, што је знатно мање од потребног за више од 2.000 путника. Лајт Лотер, трећи официр “Титаника”, наредио је да у чамце за спасавање могу ући само жене и деца. Највећи бес код путника изазвало је то што су сви чамци који су спуштани у воду били полупопуњени.
Прочитајте и:
ТО СУ БИЛИ ПРАВИ БОЕМИ: Кафанске анегдоте о српским писцима
– Никола је испричао да се у тој гунгули и хаосу нашао у води. Постоје две верзије како се он укрцао у чамац и спасао. Једна је да је на глави имао официрску капу и да су га због тога извукли из воде. Друга, у коју више верујем, јесте да је из једног од чамаца у воду пало дете, а да га је Никола вратио. Мајка детета, Норвежанка, пружила му је руку и он се попео у чамац – прича Марко.
Убрзо пошто је ушао у чамац за спасавање број 15, по Николу и друге преживеле дошао је брод “Карпатија”, који их је превезао до Нјујорка. Потом одлази код рођака Рајка Росенића у Чикаго, а након седам дана наставља путовање према руднику у Минесоти. Ту ради до краја Првог светског рата, а затим се заувек враћа у Лику.
– Никад није желео пуно да прича о “Титанику”. Доста га је мучила и савест јер се извукао, а слике дављеника су му стално пролазиле кроз главу. Од свих који су пошли са њим он је једини преживео и то му је у старости тешко падало. Причали су ми да се последњих година живота осамио и да није хтео ни са ким да прича – прича Марко.
Никола Лулић је преминуо 1962. године у кући најстарије ћерке Марије у својој 79. години.
