Организован напад на манастир десио се четири године касније, уочи Преображења Господњег 1953. године. Комунисти су неколико дана, уочи Преображења, дијелили летке по селима у којима се народ опомињао и позивао да не иде тога дана на традиционални збор код манастира. У лецима се збор називао назадним и заосталим. Два дана прије збора, 17. августа, манастир је каменован, а сљедећег дана након одслуженог бденија, када се народ разишао, услиједио је напад на монахињу Гаврилу и црквењака Николу. Група комуниста покушала је да убије јеромонаха Дамаскина, који се успио сакрити у оближњи грм. Не нашавши га сав бијес су искалили на свештенику Светозару Лотини из Хрватске Дубице, којем су чупали браду и шишали косу, а затим су га претукли и полили нафтом. Лотина се потом босоног и наг запутио у Хрватску Дубицу, док су му поједини мјештани кријући се од комуниста помагали.
Прочитајте и:
Марија Карађорђевић: Животна прича највољеније српске владарке
Након мучења свештеника Лотине нападачи су се вратили у манастир гдје су уништавали све што им је доспјело под руку. Поломили су крстове, исјекли епитрахиљ, поцијепали требник, уништили црквене књиге, исјекли су конопце са звоника, а цркву умазали мућковима. Међутим, оно што се десило сљедећег дана показало је да процес стварања новог идентитета, како су комунисти замислили, није текао према плану. Упркос нападу и лецима, хиљаде људи је дошло на Преображење. Кад су сазнали шта се догодило цијели дан су звонили, улазили у манастир и палили свеће, сакупљали поломљене ствари и чистили зидове што је био својеврстан тихи пркос властима у Дубици. По ријечима књижевника Рајка Крнете „народ је стао на страну манастира“.
Свега годину дана након напада на манастир Моштаницу, босанско-дубички комунисти су се у „Бањалучким новинама“ хвалили како су постигли значајан напредак у васпитању и образовању омладине. Лазо Крнета, секретар среског комитета Савеза комуниста Босанске Дубице, изјавио је да је остварен значајан културни напредак у Босанској Дубици, посебно код омладинаца који се сада окупљају око домова културе, а „врло мало или готово никако на црквеним зборовима“.
Из књиге Марка Јанковића „Дубички 20. вијек“, Бања Лука, 2018.
Преузето СРБИ У БИХ
