Усташе су тог кобног 2. фебруара убиле више од 2.300 српских цивила, од којих 551 дете.
Град Бања Лука се у то време налазио у средишту Независне државе Хрватске (НДХ), на чијем челу се налазио Анте Павелић. Миле Будак формулисао је програм НДХ, а у њему се налазио императив да се Хрватска очисти од Срба „убијањем једне трећине, протеривањем друге трећине и асимилирањем преостале трећине.“
Усташе су тог кобног 2. фебруара убиле више од 2.300 српских цивила, од којих 551 дете. Истог тог дана у бањалучкој основној школи Ђура Јакшић, у насељу Шарговац, извршен је покољ 52 српска ђака.
Злочин у овим насељима представља највећи покољ у само једном дану.
Своје сведочење о том догађају преноси Драган Стијаковић, који је преживео, али у чије сећање се урезао тај дан препун крви и смрти:
– Кад смо изашли пред горњи млин, угледали смо пред млином на снегу женско чељаде како лежи. Одмах смо препознали Анђу Стијаковић, кћерку Миле Стијаковића из Великих Стијаковића. Лежала је мртва на снегу. Лежала је постранце, на утабаној пртини, приљубљена образом уз снег, затворених очију.
Око ње велике црвене мрље по снегу. Пустила је доста крви. Била је лепо почешљана, гологлава, а две дугачке плетенице, дебеле скоро као дечије руке, испружене по снегу поред њених леђа. Сукња јој нормално покрила ноге. Нема трагова насиља у смислу силовања. Не виде се ни ране. Да није крви и да не лежи на снегу, реко би човек да спава.
Прочитајте и:
Француска посланица у ЕП: Режим прогони браниоце СПЦ и чини све како би угушио протесте
Анђа Стијаковић је била девојка од 18-19 година, најлепша у Мотикама. Била је средње крупна, једра, румена, здрава, весела, кестењастоплава. Претходне године за њом се на збору код цркве на Бранковцу окретало и мушко и женско, и велико и мало. Свет је говорио да је права лепотица. А сада је лежала мртва на снегу пред сеоским млином.
На неколико корака од Анђе на снегу је лежао и њен ујак Ђорђе Тодић звани Ђоле, човек од својих 30–35 година, из засеока Тодића, с наше стране Реке, близу наше куће. Како не бих знао Ђолета! Био нам је комшија и кум. Те ноћи уочи покоља био је његов ред за мељаву у млину, па је млео жито док ујутро нису дошле усташе и ту га убиле. Он је лежао испружен потрбушке. И око њега велике мрље крви. Негде је крв само пошприцала снег, а негде су велике црвене мрље, испод којих је снег нагрижен од топле крви која је из њега текла.
И Ђоле и Анђа су избодени ножем. Виде се рупе на оделу, а код Ђолета и насечен врат. Стијаковићи су знали када је Ђолетов ред у млину, па је Анђа тог јутра вероватно рано сишла до млина да се штогод договори с ујаком. Ту су их усташе обоје нашле и изболе их.
Ни једно од нас троје није се узбудило када смо пред млином видели убијене Анђу Стијаковић и Ђолета Тодића. После толико смрти које смо видели тог дана отупили смо и огуглали. Кратко смо стајали пред млином и гледали мртве.
Прочитајте и:
Био је у Равногорском покрету: ОН је човек који створио ЈУГОСЛОВЕНСКУ КОШАРКУ
Млин је заустављен, не ради. Не чује се и не види нико жив. Ми изговарамо само понеку реч:
– Анђа! Ђоле! Бежмо!
Док смо тако стајали пред млином и предомишљали се, угледали смо како одозго од Великих Стијаковића, где је била Анђина кућа, иде човек у цивилу, с пушком о рамену, и гони испред себе једну краву, а на леђима носи пуну торбу. Он пева. Ја сам га одмах препознао. Био је то Антун Цолић, из Горњих Мотика, стар око 40 година, сељак. Он и његов брат Нико били су Шокци.
Нјихова кућа је била на крају Горњих Мотика, близу мајданске цесте и Лукајића, 10 километра од Бање Луке. Одатле су се, према Бронзаном Мајдану, настављала искључиво српска домаћинства Наранчића, Лукајића и Јанковића. Након почетка Рата Антун и Нико су се спустили ниже у Мотике, где је било више Шокаца, који су касније држали власт. Ту су били сигурнији. Горе су се бојали освете. Иначе, од почетка рата муслимани и Шокци су се привијали уз градове, у којима су били жандари, домобрани, усташе и Немци. У селима су били четници и партизани.
Прочитајте и:
ОН је научник ТЕСЛИНОГ РАНГА: Сви морају да знају његово име
Антун Цолић био је познат као прзница и силеџија. Знали смо да је још од 1936. године био члан организације „Крижари“. За време рата био је усташа, најпре у цивилу, а касније у униформи. Не знам шта је с њим било, ни како је завршио.
Чуо сам да је био жив још 1943. године, када сам с једном партизанском јединицом прошао кроз Мотике. Касније ништа нисам чуо о њему. Ни његово потомство се није после рата настанило у Мотикама. Продали су имање Влади Јанковићу и некуд се одселили. Не знам. Антун је на сам дан покоља одмах кренуо у пљачку, у Горње Стијаковиће, који су били доста богати. Можда је горе нешто и попио, кад је био тако весео и певао.
Док ми гледамо избодена тела Ђоле Тодића и лепотице Анђе Стијаковић, до нас се слеже песма једног усташе и пљачкаша. Међутим, мене је то тек касније узбуђивало. Тада о том нисмо могли да размишљамо, јер се Анте Цолић с пушком о рамену приближавао млину. Зато смо нас све троје побегли уз брану изнад млина, па одатле уз поток Средовац, до његовог извора, једно 200 метара од Ријеке.
Преузето са: Srbija Danas
