Љубица Шаролић је жена која је прошла кроз све ужасе и патње нацистичког логора Аушвиц. Њену причу објавио је Yугопапир 1985. године а ми вам је преносимо.
Љубица Ш. из Београда, логорашки број 75744, преживела је два сусрета с Јосефом Менгелеом, монструмом из Аушвица. Једна је од ретких из контигента “живог људског материјала”, која је преживела нељудске експерименте.
“Моје име није важно – ми се и данас распознајемо по бројевима.
Ја сам 75744, то ми је три године било и име и презиме.
Никад ми није пало на памет да скинем овај истетовирани број: превише је било погледа који су ме, немо, молили да никад не заборавим те страхоте. Чак не познајем никог ко је скинуо тај белег!
Прочитајте и:
Плашим се, данас, да нисам нешто преувеличала, да сам измешала сан и јаву… али, кад се сретнем с неким ко је преживео исте те страхоте, схватим да сам много тога заборавила, потиснула дубоко у себе, да никад не изађе до свести. Овај број може да завара неког: Аушвиц је највећа гробница човечанства свих времена.
Ми, преживели, само смо кап у мору. Бројеви су се понављали, поново су утискивани бројеви умрлих, било је различитих боја, не рачунајући оне с “давидовом звездом”, којих је било највише…
Ухапсили су ме у Љубљани почетком 1943. године, као таоца. Похађала сам И разред гимназије, када је рат почео или пети осмогодишње по новом систему: имала сам тада, дванаест година.
Путовали смо до Аушвиц три недеље. Нас, Југословенки, било је пет, можда шест. Све остало било је “јеврејски транспорт”, у вагонима који су прикључени успут, можда у Бечу?… Памтим, сви путници нашег воза, осим нас пар, отишли су право у – крематоријум.
На рампи “Биркенау” вршена је селекција. Приметила сам човека који се корбачем ударао по чизми: певао је неку арију из “Тоске”. Тек касније сазнала сам да је то Менгеле. Имао је тамне очи и тамну косу… једна нога била му је мало крива, сигурна сам да бих га и данас препознала.
Прочитајте и:
Помно нас је прегледао, загледајући се свима у очи, и издвајао, издвајао… Ми нисмо знали зашто. Помислио је да сам Јеврејка, можда због моје изразито црне косе. Имам плаве очи и изгледа да га је то посебно заинтересоваио. Питао ме је одакле сам, а кад сам му одговорила, помало разочарано је рекао:
– А, био сам у Југославији, пре рата. Пењао сам се на ваш Ловћен…
Деловао је љубазно… бар много љубазније него остали, којима је зло пробило кроз кожу и препознавало се по некаквој ружноћи. У свари – био је циник; то сам установила касније, кад сам сазнала и делимично видела шта ради.
Нисам била Јеврејка, и он је изгубио интересовање за мене. Али, и даље сам била интересантна за друге лекаре. Предата сам неком доктору Лукасу, како сам касније сазнала, као материјал за експерименте. Менгеле се бавио искључиво близанцима и очима… генетиком ваљда. Био је опседнут очима. Неколико пута улазила сам у његову канцеларију и видела безброј посуда с људским очима, које су ме гледале, онако, извађене из дупљи, као живе… сањам те очи понекад.
На мени су вршили четири врсте експеримената. Заразили су ме с маларијом, дизентеријом и обе врсте тифуса. Сећам се, на голи трбух ставили су ми некакво сито у којем је био рој комараца који су ме бесомучно уједали… мислила сам да ћу растргнути кожу с трбуха, после…
Сами Немци називали су Аушвиц – “фабриком смрти”. Логор је то и био. Капацитет крематоријума био је 30.000 људи дневно, али то није било довољно. Једне ноћи, у лето 1944. године, запалили су цео цигански логор. Горело је читаве ноћи и вриска се чула до неба… преко 30 хиљада људи – жена и деце… Њих нису раздвајали, биле су ту читаве породице.
Прочитајте и:
Херој Кошара и ПРВИ НА ЛИСТИ “ЗА КРАЉЕВИНУ СРБИЈУ”: Србија мора остати војно неутрална!
Спаљивали су поливајући људе бензином. Касније, кад им је бензин био потребан за друге ствари, слагали су ред лешева, ред цепаница, а логораши су, доле, хватали лој и поливали одозго, да би лакше горело.
Али, експерименти на људима били су најгори. У мојој бараци, у углу, било је неко несрећно створење с изобличеном главом огромних димензија, толико отеченом да се очи, нос, и уста уопште нису видели. Стално је јечало. Глава је била толика, да није могло да лежи, већ је седело у углу подупрто неким летвама… Сваког дана су га одводили некуд…
Или; жена која је лежала испод мене. Њој су извадили кост из потколенице. Ткиво се распадало, претварало у пихтијасту масу… Умрла је у страшним мукама.
Жене и мушкарце стерилисали су рентгентским зрацима. Ми смо то називали “црвено светло”… у логору се говорило некаквим посебним, интернационалним језиком, универзалним жаргоном и сви смо то прихватали допуњавајући га.
А Менгеле је певао арије из “Тоске” и вршио селекцију ударајући се корбачем по чизми. Монструм! Гледала сам како је распорио једног малог Пољака, живог, и извадио му плућа напоље…
Имао је изванредно памћење. Пред транспорт (никад нисмо знали да ли идемо у други логор, или у – крематоријум), кад сам га последњи пут видела, пришао ми је и упитао ме:
– Ти још ниси умрла?
Пре осамнаест година ухватили су неке лекаре из Аушвица и судило им се, у Франкфурту. Пријавила сам се за сведока, али Немци изгледа нису били заинтересовани: нису ми, чак, ни одговорили. Мислим да је и доктор Лукас био међу њима!?
И сад чујем да је Јосеф Менгеле мртав. Да је умро и сахрањен негде у Бразилу. Ја у то не верујем. Знам да је жив, осећам то, а тај осећај не може ме преварити.”
Забележио: Милош Лазић
Преузето са: Опанак
