Током Другог светског рата, комунисти су имали огроман проблем са чак 200. 000 српских домаћина који нису могли да буду онако олако хипнотисани идеолошком пропагандом из чаробне вреће лепих жеља пролетерског Деда Мраза (златне славине, једнакост свих, укидање социјалних разлика, ослобођење радника, другарски и равноправан однос међу житељима социјалистичке републике, свети значај рада, укидање резиденцијалних квартова и препуштање велелепних вила дечјим домовима, школама и вртићима).
Краљева чесма у Лисичјем потоку из 1936. године која треба да буде обновљена
Ипак, преовладала је она једноставнија геополитичка логика пресецања Балкана по државним границама предратних земаља – и Србија је препуштена на милост и немилост својим унутрашњим непријатељима, онима којима је армија српских домаћина, наследника солунских бораца, већ одлучно рекла своје: „НЕ!
И кренула је освета.
Почело је дисциплиновање „непослушног народа“.
Преки судови, стрељачки водови, пребијања и малтретирања, сва замислива и незамислива понижења за идеолошке противнике, агресивно безбожништво, закопавање свежих лешева свих „политички неподобних грађана“ по јарцима и јамама свуд по Србији, окретање деце против родитеља, масовно лепљење идеолошких етикета тобожњих „непријатеља народа“ свима који нису одмах повили кичму и удворички се пресавили пред новим господарима, те коначно искорењивање домаћинске и православне Србије и претварање наше Отаџбине у безличну домовину уједињених пролетера (и њихових идеолошких робова).
Хтео бих овде само да поменем тих 200.000 ратника у цивилу, оних преко чије несреће и унакажених лешева је, бруталном силом, изграђена такозвана Федеративна Народна Република Југославија.
Нека им је вечни помен, слава и хвала.
И Бог да им душу прости!
Никад их нећемо заборавити.
