.Како је Краљ Петар Први још за живота ушао у легенду
Прочитајте и:
Петар Први је ушао жив у легенду. Кад човек на то мисли, чини му се да је ова слика готово сувише лепа да би била стварност. Па ипак, то јесте била стварност. Истинску легенду о краљу Петру, обичном Србину усред својих војника у рововима и спремном да погине или да победи с њима – легенду исто тако истинску о старом краљу како прелази преко негостољубивих планина и долина Албаније на колима која вуку четири вола, и окруженог фамилијарно од својих војника и свога народа у несрећи, причаће баба унучади поред топлог огњишта. Али, оно што су нам причали кад смо ми били мали, било је измишљено, док је оно што ће се причати деци будућности, била велика стварност.
Петар Први, генерал Топола, како се он дао називати, живео је сам у Тополи, затим близу Халкиса, и, најзад, у Солуну. Он је примао само врло ретко неколико пријатеља. У Солуну, где је пустио браду у знак жалости за отаџбином. Био сам један од повлашћених који су, за време рата, виђали с времена на време овог великог краљевског мудраца. Боље него описивањем моћи ћу дати његову слику, пуну велике племенитости, жарког патриотизма, дивне једноставности и велике привржености успоменама, по својим белешкама које сам узео после две посете код њега. Овде су прве белешке, док смо још били у Србији.
ОБРЕНОВИЋИ КИДНАПУЈУ ДЕЦУ
Краљ у разговору хвали женевску полицију која је била увек врло предусретљива према њему. Како су његова деца ишла у школу сасвим сама, Обреновићева влада је хтела да их отме, и, једног дана, његов син Ђорђе дође кући и исприча како је неки господин хтео да га поведе, пошто га је задржао на улици. Чим је полиција била извештена, она је спречила да се не понове овакве ствари. „Ах, ја бих хтео да Србија и Срби буду као Швајцарска и Швајцарци!“, казао ми је. „Како је ваша земља дисциплинована. Никад се не види да се полиција меша у манифестације.
Крај августа 1915. године. Рђавим општинским путем, преко Наталинаца, стижемо брзо у подножје брежуљка на чијем се гребену диже Карађорђева црква коју је саградио краљ. Наш аутомобил лако се пење уз овај брег и ми улазимо у краљевско имање. Пред „Двором“ стајемо. Овај Двор је једна мала кућица, врло чиста, али једноставна и има само неколико соба. Унутра је све исто тако једноставно као и споља. Зидови су бело окречени без икаквих шара. Ипак је донесено нешто намештаја из београдског Двора, тако да, поред све једноставности, има извесне удобности и извесне отмености. Ту краљ станује сам с једним пуковником и једним коњичким капетаном који командује градом. Пуковник нас прима и убрзо улазим код краља.
Чича, како га фамилијарно зову, има заиста гордо држање средине из које је произашла његова породица и што он не крије, него се чак тиме поноси.
Прочитајте и:
Писмо војводе Петра Бојовића Дражи Михаиловићу: Из кућног притвора послао снажу војничку заповест
Пријем је био врло пријатељски. „Срећан сам што вас видим“, казао ми је, „јер ви сте добар пријатељ Србије и то сте доказали – бес Беча и Софије против вас најбољи су доказ. А поврх тога, ви сте Швајцарац, ви сте из земље коју толико волим и где сам провео толико лепих година“.
Фамилијарно улази се у разговор. Разговарамо о рату и он ми прича неколико епизода из 1870. Говорећи о немачкој шпијунажи, он ми је испричао ову причу: једног дана кад је био са генералом Бијоом, наиђе један официр који је казао да га је упутио генерал Бурбаки. Говорио је врло добро француски, али генералов ађутант је посумњао у њега и то саопштио генералу. Генерал је рекао да познаје официра из младих дана и забранио му је да га дира.
Ађутант није хтео да остане побеђен. Приметивши официрове врло шиљате чизме какве се нису могле наћи у Француској, запитао га је где их је набавио. Овај, уместо да каже да их је скинуо са једног мртвог Пруса, тврдио је да их је набавио из Париза. Кад су га ухапсили и претресли, открили су да је то гроф Де В. (краљ се више није сећао имена) – пруски официр. На питање зашто се он, као племић, понижава да врши шпијунажу, одговорио је да је част шпијунирати за пруског краља. Кад су га дигли на вешала он је умро вичући: „Француске свиње, Пруси ће вас ипак погазити!“
Разговарамо и о Швајцарској и краљ ми прича своје стрељачке успомене. Он је члан „Аркбизе“ у Женеви и учествовао је у готово свим федералним и кантонским стрељачким утакмицама за време свога бављења у Швајцарској. Он има све медаље, пехаре са ових утакмица, и вади из џепа један сребрни сат са федералне утакмице у Луцерну. Он је такође одлазио на стрељачке вежбе у Ивердону и на федералне стрељачке вежбе у Нешателу.
Преузето са: srbijadanas.com
