Јадар оживљава сећања на родољубе и јунаке Великог рата
Чедомир Милошевић из Горње Бадање, у лозничком крају, подно Цера, само је један од мноштва Јадрана који су, упркос свим мукама и недаћама које су проживљавали, чим су се окрепили стали на браник отаџбине у Великом рату. Једно време се чак веровало да је мртав, као и његова сестра Цвета.
Елем, на Преображење 19. августа 1914. године, Швабе су, како сведочи Цветин Милун Васић, аутор књиге „За отаџбину пали непобеђени“, неиздрживо надирале према средишњем делу Горње Бадање, а већина сељана је напустила домове тражећи спас за себе и своје најближе.
– У селу је остала понека жена, изнемогли стари и неко ко је поверовао да може да пронађе кутак где га крволочни швапски војници неће пронаћи – прича Васић.
– Доста њих се преварило у процени, пали су аустроугарским војницима у руке и за њих није било милости. Побијени су, поклани, бајонетима дивљачки измасакрирани. У највећим мукама су умирали.
Прочитајте и:
Чедомир је имао тек 17 година и одлучио је да за себе и своју неку годину млађу сестру Цвету пронађе скровиште у шумама оближњег Врановца, али нису имали среће, јер су их непријатељски војници приметили када су покушавали да пронађу сигурнији заклон. Није им ни било тешко да преплашену децу ухвате, а потом одведу са собом.
– Иако приморани на одступање, непријатељски војници су Цвету и Чедомира повели са собом – сведочио је њихов брат Лазар.
– На Иверку их везују за вучни део топа, из кога су непрестано тукли по српским војницима који су надирали, рачунајући да, ако Срби погоде, побију своје. Швапски топ је непрестано тукао по Србима, али и ови су пуном мером узвраћали. Мој брат и сестра су премрли од страха, оглувели од једне и друге топовске паљбе. Схвативши да су их српски војници открили и да ће сваког трена бити погођени, Швабе одвезују децу и снагом својих руку покушавају да изместе топ – наставља Лазар.
Потом је једном од многих српских граната погођен топ за који су били везани Милошевићи, који су, на сву срећу, остали неповређени. Прихватили су их други швапски војници и, бежећи, повели их са собом. Како су се непријатељи приближавали Дрини, њихов бес је бивао све већи, па су га искаљивали над српском нејачи – једне су убијали, а друге користили као живи штит.
Прочитајте и:
КАРДЕЉЕВА ОМЧА НАД СРБИЈОМ: Како је највећа република у Југославији свођена на Београдски пашалук
– Чедомира и Цвету су пребацили на леву обалу Дрине, у Босну – прича даље Цветин Милун Васић, који је, лично, слушао и бележио сећања Чедомирова.
– Желећи да, што пре, оду даље од Дрине, заборавили су на Милошевиће, који су се данима крили од Шваба и непознатих људи на напознатом терену, јер осим родног села, по другима скоро да и нису ходали до тада. Хранили су се оним што су у пољу нашли. Цвета је била дете, Чедомир голобради момак, несналажљив на непознатом терену. Права посластица им је била када наиђу на бундевино семе. Њихови родитељи, Стојадин и мајка Драгиња, тешка срца, мире се са горком судбином да своју децу неће видети, па им дају подушје и пале свеће. И војни Пресбиро у списку швапских злочина над сељанима Горњег Јадра уписују име Чедомирово.
Пред други напад Шваба на Србију, са Дрине, српски војници су, даноноћно надгледајући обе обале, пронашли Чедомира и Цвету, у тренутку кад је брат повео на реку сестру да је умије. Старешине српске војске пронашле су војника, доброг пливача, који их је превео на десну обалу Дрине, у Србију. Пребачени су у пољску болницу, где су са пуно пажње и љубави збринути. Чедомир је, убрзо, отпраћен родитељима у родно село, а потом и Цвета. Затим су, са родитељима, једва преживели бежанију од Шваба по киши и снегу у позну јесен и зиму 1914. године, прошавши током три месеца кроз највеће људске патње. Брат и сестра падају у постељу, дуго су боловали, али су на крају, ипак, савладали опаку болест.
– Упркос свему, Чедомир се 1915. одазвао на позив отаџбине, па је са српским јунацима преживео и албанску голготу и умирање на острву Видо – прича Васић.
– Слушао сам од њега приче о томе како је од глади скоро ослепео – додаје.
УМРО НАПУШТЕН ОД СВИХ
Причао је, радо, овај ратник о борбама са Швабама и Бугарима, о митраљезима које је просто обожавао, али и о голготи српског народа. После 1945. године, ретко ко је хтео Чедомира Милошевића да слуша. Опхрван тешком болешћу, напуштен од свих, умире 1963. године, у неописивим мукама, јунак над јунацима, што је још једно сведочанство о односу према људима попут њега којима је отаџбина била изнад свега и којих се, сада, коначно, на најбољи начин, сећа род, исправљајући вишедеценијске неправде, посебно оне из времена комунизма.
