Малог Мишу је спасило то што је био добар пливач, а професорку ђак кога је оборила на поправном

Тог 9. септембра 1952. студент географије из Земуна Михаило Миша Гркинић обећао је мами да ће стићи на ручак. У београдском пристаништу у задњи час се укрцао у брод “Ниш” и у горњем салону срео разредну из гимназије Емилију Катић. Причао јој је о испиту из метеорологије и у шали рекао да ће бити невреме. Истог трена брод је захватила незапамћена олуја у којој се утопило више од 100 људи. Сат који је тога дана носио на руци Миша Гркинић никада није поправио

Кобна одлука капетана брода

Пензионисани професор географије Земунске гимназије данас је један од ретких живих сведока највеће несреће у историји српског бродарства. Као добар пливач Миша је некако допливао до Небојшине куле, а професорку Катић спасао је пионирски инструктор Васа кога је она претходне године оборила на поправном испиту.

Због поправке моста интересовање за редовну бродску линију Београд-Земун било је значајно веће него иначе. Тог кобног септембарског дана званично је продато 106 карата, али верује се да је у моменту несреће на броду било близу 150 људи (тачан број никада није утврђен). Видевши да се спрема невреме капетан Фердинанд Нобило је од дежурног службеника затражио и добио одобрење да раније крене за Земун.

– Одлучио сам да кренем раније због тога што су путници стално долазили на брод, да га тако не бих преоптеретио – изјавио је Нобило после несреће (Политика, 10. септембар 1952.)

Према саопштењу полиције “Ниш” је кренуо из Београда у 13 часова и седам минута, до ушћа је пловио нормално, а онда су га захватили јака киша, град и ветар који је дувао брзином већом од 100 километара на час. Капетан је наредио крманошу да окрене прамац према ветру и брод приближи обали, али сваки маневар је био узалудан. Од силине ветра у 13 часова и 12 минута брод се претурио и потонуо на дно реке на дубину од 14 метара. Потраживши заклон од кише гро путника је у том тренутку било заробљено у утроби брода – у бродском салону.

Прочитајте и:

ЈЕДАН ОД НАЈПОЗНАТИЈИХ СРПСКИХ ХАЈДУКА: Откривен мурал са ликом Старине Новака! (ФОТО)

аставио да пливам до Небојшине куле. Када сам испливао помагао сам војницима да извлаче преживеле – сећа се Миша Гркинић који се након бродолома кући у Земун вратио тек око пола шест поподне и то опет бродом. Тек тада, кад су га посетиле колеге са студија, схватио је шта се заправо десило и доживео шок – рекао је својевремено.

На бродоломнике које лађа није одвукла у понор, тада се сручио град величине кокошјег јајета. Леденице су људима буквално разбијале главе. Без свести, нестајали су у речним таласима. А онда је бес природе утихнуо нагло, баш као што је и дошао. Они који су били са чамцима у близини, похитали су у помоћ преживелима.

На лицу места, највиши државни врх

На место несреће око 15 часова стигла је екипа лекара са ВМА, као и министри полиције Југо­славије и Србије Александар Ранковић и Слободан Пенезић Крцун. Образо­вана је специјална комисија за задатком да испита читав случај, а због контрадикторних изјава чланова посаде и преживелих путника капетан Нобило је привремено задржан у притвору. Хроничар Земуна Бранко Најхолд забележио је да је брод “Ниш” био капацитета до 60 путника, али да је тих дана због поправке моста превозио већи број путника од дозвољеног. Истрага је, међутим, закључила да је за несрећу крива “виша сила” – ветар орканске јачине који је чупао дрвеће из корена.

Током поподнева, брод дизалица “Соча” почео је вађење потонуле лађе. Најпре се у дубину спустио гњурац Богољуб Перић. Известио је да је у једном од два салона у потпалубљу 56 утопљеника.

До јутарњих сати 10. септембра, из брода гробнице су изнете све жртве. Према првом извештају полиције, било је 90 погинулих, међу којима и тројица од шесторице чланова посаде. Наредних дана, тела утопљеника проналажена су код Панчевачког моста, у приобаљу Винче, Ритопека… Црни биланс је нарастао на 127, али никада није утврђено колико је путника било на “Нишу”. Зна се да је продато 106 карата, али и да је било мноштво деце и ђака, као и путника с месечним картама.

Влада ФНРЈ је прогласила тродневну жалост и обећала да ће помоћи деци која су изгубила родитеље и породицама које су остале без храниоца. “Политика” и “Борба”, тада једини престоничке листови, с дужном пажњом су извештавали о трагедији и преносили сведочења очевидаца и преживелих.

Прочитајте и:

Марија Карађорђевић: Животна прича највољеније српске владарке

 

Али, за вест о потонућу “Ниша” није било места на првој страни. Разлог – обележавање, какве ли ироније, десетогодишњице формирања Ратне морнарице, па “није било примерено” да се уз свечарски текст нађе и информација о бродској катастрофи у Београду. Полетни социјализам младе државе није благонаклоно гледао на писање о неуспесима и несрећама, па су и текстови о потонућу брода “Ниш” сведени на најмању могућу меру. Трагедија је препуштена колективном забораву и до данас није добила ни споменичко обележје ни значајније место у литератури, ако се изузме роман Владе Арсића “Бродолом”.

Ипак, “диктатуру оптимизма” преживели су и наџивели записи и урбане легенде о страдалим и чудом избављеним путницима брода смрти. О Земунцу Драгољубу Јовановићу: тог јутра је постао отац, па је отишао у Београд да купи поклоне и у повратку је страдао на “дунавском Титанику”. О Марији Димитријевић: утопила се заједно с две малолетне ћерке, а трећа је остала жива зато што ју је мајка оставила код пријатељице у Савском пристаништу, јер је на “Нишу” била превелика гужва. О Београђанину Љубиши Петровићу: иако непливач, одржао се на површини, држећи се за даску, док га спасиоци нису извукли. О мајци која је тог дана изашла из породилишта: нашли су је у утроби брода, с бебом стегнутом у наручју.

О Ани Бајзерт, радници текстилне фабрике “Сутјеска”: није знала да плива, а таласи су је неким чудом живу доваљали до обале. О мајору ратног ваздухопловства који се домогао копна, веслајући једном руком, док је другом држао дете које је спасао. Његов син и супруга су остали у потопљеном броду.

Метеоролошки рекорд

Невреме у Београду, тог 9. септембра 1952. године, ушло је у анале метеорологије. Плувиограм (дијаграм интензитета падавина) у време потонућа брода “Ниш” показао је чак 80 милиметара падавина за 20 минута, односно 4 милиметара у минуту. Такав интензитет падавина редак је и у трајању од једног до два минута, а нарочито ако је то средња вредност за 20 минута.

Mihailo Miša Grkinić

Различите верзије

О судбини “Дунавског Титаника”, како су неки назвали брод “Ниш”, постоје различите верзије. По једнима, офарбан у црно, са пловцима на бочним странама и под другим именом, “Ниш” и данас плови од новосадског “Штранда” до Сремске Каменице. По другој верзији после репарације “Ниш” је добио ново име “Сента” и до 1956. године је саобраћао на редовној линији Смедерево-Ковин, а скончао је почетком седамдесетих година прошлог века када је исечен у панчевачком “Бродо­ремонту”.

Шта би се догодило са бродом “Ниш” да капетан Нобило није одлучио да крене пре предвиђеног времена, да му надлежна служба није дозволила да то учини, да међу путницима није завладала паника. На ова питања никада нећемо сазнати одговор.

Али постоји једно питање о коме се државна комисија није изјашњавала. Недуго пре несреће парна машина на броду “Ниш” замењена је знатно лакшим дизел мотором. То је значајно смањило терет на дну брода на коме је било више путника него што је предвиђено, па је ветар могао лакше да га обори на страну. Смисленост ове приче потврђује чињеница да је на броду “Ковин”, поринутом још давне 1922. године, приликом замене парног котла лакшим дизел мотором постављен стабилизатор како би брод био стабилнији и сигурнији.

Фердинанд Нобило, капетан брода “Ниш”, није потонуо са својом лађом. Краће време је био у притвору, али против њега није вођен судски поступак. Државна комисија која је испитивала случај закључила је да је изненадни ветар орканске јачине узрок трагедије и да нико не сноси одговорност.

Srbija Danas

ОДГОВОРИ

Унесите свој коментар!
Унесите своје име